Kupim pre neko veče od jednog našeg kolege modelara, koji je ovde na forumu postavio oglas, dva punjača. U oglasu je pisalo, citiram:
Punjaci su se ugasili i od tad se ne pali prodaju se za delove.
Otvorim ih večeras i u njima sagledam elektronski brlog kakav u svom veku (a to je više od pola ljudskog veka) nisam video. Pošto sam nastavnik srpskog jezika i književnosti i pošto sam doktorirao proučavajući jezik, pomislim: da nije ovde, možda, u pitanju jezički nesporazum i sit se večeras samome sebi nasmejem. Naime, kako je moguće da su ovi punjači radili i ugasili se, kad u njima nema pola delova. Možebiti, radili su nekim nebeskim silama koje im udahnjava naša nebeska etika i čast koju narod naš u sebi ima...
Bože moj, u punjačima nedostaje čitav jedan niz mosfeta, štapma pregorela, neko je premošćavao ovamo i onamo pregorela mesta na štampanoj ploči - jednom rečju, svinjac kakav čovek koji se bavi elektronikom nije u životu video. Unutrašnjost ovih punjača me podsetila na nekakav špajz pun nepotrebnih ispremeštanih i neispravnih stvari, ili još gore, na čoveka koji u frižideru ima samo jednu tubu majoneza koju je odavno potrošio, a onda je s vremena na vreme ponovo uzme i sisa da izađe makar još jedna kap iz tube.
Otkuda ovo zamešateljstvo, upitah se... I, osmeh mi se na licu pojavi, jer zabuna je nastala na jezičkom planu. Ako neko kaže da su punjači radili, pa su se isključili i ne rade više, onda to treba da znači da je u njima nešto pregorelo. Međutim, kada sam otvorio punjače, spoznao sam da je tom prilikom kada su se isključili (da više nikada ne prorade), iz njih migriralo nekoliko desetina elektronskih komponenti u neki vanvremeni i vanprostorni kosmos, u crnu materiju, u Teslin etar. Mnogo sam se smejao
gledajući tu, zapravo tragičnu sliku pred svojim licem.
Evo, kako je neko, sasvim nevešto, lemio mosfete i ostavio da im nožice vire na drugoj strani štampane ploče, kao nekakvom tužnom somu ulovljenom na dnu savskog mulja:
Evo, kako izgleda kada čitava jedna strana mosfeta emigrira prilikom trenutnog kvara uređaja
Ostali samo dugmići... to jest, ocrtani prikaz majstoru u fabrici gde treba da zalemi mosfete:
Kada sam malo razmislio i sagledao čitavu stvar, odlučio sam da obučem cipelu i jaknu, prikupim delove u kesu i prošetam se do parkinga u mom kraju, tačnije, do jednog naročitog mesta na parkinu... Jer, tačno je tu mesto ovim uređajima:
Spasio sam svet od dva kilograma elektronskog otpada, doduše, neprimereno, jer sam bacio u kontejner, a ne u prihvatni centar, itd. Ali, poentiram, Ova tema ide svome konačnom zaključku i cilju.
Postavlja se pitanje, zašto sam i kako uludo bacio punjače u kontejner, a nisam pokušao da ih besomučno popravljam. Postavlja se pitanje, zašto sam uopšte imao ideju da želim da ih popravljam. Postavlja se pitanje zašto nisam ljut, kivan, besan, već nasmejan...
E, pa, pokušaću da dam odgovor na svako od ovih pitanja...
Punjače sam bacio u kontejner zato što smatram da im je apsolutno tu mesto. Ali, neko će pitati, zašto si dao novac za te punjače, na prvom mestu... Odgovaram: zato što sam shvatio da su radili, pokvarili se, pa sada ne rade, dakle, došlo je do jezičkog i etičkog nesporazuma. Opet, trebalo mi je da se malo igram, da se zabavim - nije mi žao novca, ova zabava koju sam doživeo vredela je svake parice. Novac su papiri, bezvredna papirnata prolaznost. Otkrovenje koje sam doživeo daleko više vredi...
A, to otkrovenje je veoma važno, ono nas produhovljuje, ono nas čini ljudima. Šta sam ja, dakle, shvatio iz ovoga.
1) Greota je što sam morao ja da bacam ovu robu u đubre, kada je to mogao i bivši vlasnik da uradi,
2) Veliko je duhovno siromaštvo kada zbog jednog papirića zauvek izgubite ugled u očima drugih,
3) Sada poptuno razumem zašto se evropske zemlje dvoume da oslobode e-bay i paypal u zemljama Balkana - mi civilizacijski još nismo dorasli odgovornom poslu kupovine i prodaje.
4) Do sada sam kupio preko 20 000 predmeta na američkom i nemačkom ebay-u- što za sebe, što za druge ljude. Kupovao sam i odlučivao za druge ljude o kupovini jahti od 50 000 evra, automobila, glisera čamaca... Popravljao u Omanu brodove u vrednosti od 500 000 000 evra, i niko me nikada nije ubeđivao da su te mašine radile, i da su se jednostavno ugasile i prestale da rade, a kada ih otvoriš u njima nema motora, nema kormila, komandi, itd. Da prevedem ovu metaforu: do sada sam ovako tragičnu bedu doživeo samo još od Kineza koji su mi odneli novac u etar, zahvaljujći poverenju i mojoj gluposti da im pošaljem novce Western unionom. Ali, dobro, kaže sebi čovek, to su Kinezi, oni nemaju iste etičke principe kao Evropljani... Ko smo onda mi - ljudi koji ovde žive... Koji su naši etički principi? Gde je granica između čovečnosti i sirotinje u našim krajevima?
Nazdravlje, ljudi moji. Vodite računa i pazite se, jer je sirotinja u našim krajevima izgleda postala opasna. Mi više ne razlikujemo istinu od laži, više u nama nema nimalo ljudskosti.
Od svega što su punjači imali, jedino je ispravna ostala balans board tablica. Nju čuvam za uspomenu, jer mi je prodavac kada mi je davao te punjače rekao da mi ne može dati te delove za oba punjača, već samo za jedan, zato što i njemu trebaju. U redu, rekoh, nije problem... Eto, sada su mi ostali višak, kao nekakva amajlija da me podseti na teskobu i bedu u kojoj živim. Ponekad sebi dopustim ovakvu ekskurziju u nepoznato, da opipam puls svog naroda, da osetim gde smo zastali, dokle smo stigli... Nažalost, još je rano nadati se pozitivnom ishodu ovakvog putovanja... Ili je zaista u pitanju nemušti jezik, naša nepismenost, nerazumevanje, nemogućnost da iskažemo svoje misli pravilno... Da li sebe da tešim i uljuljkavam u tu lingvističku čaroliju, iil da budem etički surov...
