Ovako ide prica. i to u skracenoj varijanti….a potpuno sam svestan da ovo moze zvucati Andricevski…
Bila je 1987. godina. Te godine sam sluzio vojni rok kao rezervni oficir u Rajlovcu, pored Sarajeva.
Secam se vojske kao perioda kada su zimska jutra bila strasno hladna..i kao godine kada sam od 11 meseci leteo modele skoro svaki dan.
Bas je bilo dobro…
Secam se tog perioda po jos jednom dogadjaju…jednom pozivu od kuce.
Medju modelarima postojao je u to vreme i moj drug Sima, koga smo iz miloste zvali Sima sipa.
Bio je nekako dugacak, a tanak…licio je podosta na Dzonija Stulica iz Azre.
Sima je bio autoelektricar, modelar i zaljubljenik u stare automobile.
Vozio je DKW iz 50-ih godina, crven sa crnim krovom, prelepo sredjen.
Tada nije bilo e-net-a, ali smo se zadovoljavali listanjem casopisa u Akademskom aero klubu, na Slaviji.
Sima je stalno kupovao modele.
Strastveno ih je sklapao, ali ih je mali broj zavrsio. Cini mi se da je gubio volju cim bi prva stvar u sklapanju posla naopako.
Ako je boja malo procurela, ili je nesto trebalo da se zagituje, ili je nesto ispalo malo krivo…gotovo…ode Sima na novi projekat.
Imao je predivnog Curtis Jenny-ja, Tiger Moth-a, BE 2E, Gangstera…
Ali je samo ponesto bilo zavrseno i vinuto u vazduh.
Naravno Sima nikada nije naucio da leti.
Bilo mu je dovoljno da mu neko od nas nekolicine koji smo leteli, ponekad poleti avion…i to je to.
Nekako u to vreme, 1987, podosta sam se vidjao sa njim.
Jedne veceri, pozovem iz kasarne kuci, caleta.
U toku razgovora, napomene mi da je bio kod Sime i da je ostao zabezeknut sa jednim starim dvokrilcem koji je video kod njega.
Koji je to model, kakav je, jel na prodaju…pitanja su navirala, ali cale nije znao nista da mi kaze.
Slika cu ga pa cu ti poslati slike postom, rece.
Cekao sam i cekao i leteo i leteo, a vreme je prolazilo.
Dodje i taj dan.
Stize koverat.
U njemu slike dvokrilca iz 1. sv rata, razmah krila preko 2m, pocet a nezavrsen, farban a neofarban, lepljen a nezalepljen…ali PREDIVAN.
Cena je bila mala, toga se secam.
Sledece slike su mi dosle kada se ceo projekat doselio u nas stan.
Zavrsavanje smo zapoceli odmah.
Kada god sam dolazio kuci na odsustva, raduckao sam po malo, a kada su prosli vojni dani, navalio sam punom snagom.
Posla je bilo koliko hocete.
Skinuli smo presvlaku sa krila i dela repa, napravili nosace krila, bajonete…ugradili uredjaje, OS max-a od 10ccm, izradili scala auspuh, i potrosili oko 250 sati na detalje na avionu.
Jos ga nismo poleteli, a ja sam morao da odem ponovo u vojsku da zavrsim projekat bespilotne letelice, koju sam zapoceo.
Problem je predstavljalo to sto je za 20-ak dana pocinjalo drzavno prvenstvo letecih maketa u Osjeku, a avion nije bio gotov, a kamoli proban.
Posle nekoliko nedelja, direktno iz kasarne, uputim se ka Osjeku, a cale i keva, peglicom iz Beograda sa avionom koji jos nije bio 100% gotov.
Moj deo posla je bio izrada svih sajli-zatega, koje su imale i male spanere.
To sam radio celu noc, u hangaru, dan pred takmicenje, u Osjeku, te 1988.
Svanulo je.
Geometrija je izgledala o.k, teziste takodje.
Kada sam pozeleo malo da prilegnem, dosli su i ostali modelari.
Marijan Menzinger iz Slovenije, covek koji je drao svetsku elitu sa svojim hand made modelima, Hluhi Oto, legenda modelarstva, ali i petoclana ekipa iz Austrije, sa napucanim kombijima, i avionima kakve i dan danas ne vidjate bas tako cesto.
Uspeo sam da ugrabim malo vremena i da poletim avion pre zvanicnog pocetka takmicenja.
Max je upalio “na prvu”.
Zatrcavanje je bilo jedva nekoliko metara, i BE2E se vinuo u vazduh.
Kada sam sleteo, Pera sa Iriskog Venca (legenda Srpskog modelarstva) je rekao “Spasavanje glave”.
Let je bio upravo to.
Avion se klatio levo desno, gore dole, u zaokret se moglo samo kordinisanim skretanjem obe palice….ali je sve izgledalo toliko realno…cucete uskoro koliko.
Nakon tri leta, Menzinger (kao prvi), Moja malenkost (kao drugi) i Oto (kao treci), odrali smo Austrijance totalno (oni su bili 4. 5. 6…).
Ovo mi je mozda i jedno od najdrazih takmicenja…
Sledece godine, budemo pozvani od Austrijanaca da budemo gosti na otvorenom Evropskom prvenstvu u Gnasu.
Opet odemo BE2 e i ja.
Ovoga puta, postignemo 6. mesto od odprilike 20-ak takmicara.
Sledece i poslednje takmicenje desilo se 1992.
Doradjen i sada motorizovan Webro-m 91, BE2 e, ja i Pera sa Iriskog Venca, upucujemo se u Trabant caravan-u u Warsavu, na svetsko prvenstvo letecih maketa F4c.
Bilo je jako lose vreme. Vetroviti i kisovito, a pista ogromna betonska.
Vetar je poslednje sto je ovaj avion trpeo. Klatio se na sve strane.
Odrzavanje pravca po betonskoj pisti, sa drljacom, umesto tocka, bilo je cista lutrija.
Ipak, napravili smo sva tri leta.
Evidentno je bilo da je konkurencija daleko ispred nas, ali mozda bas zato sto smo imali avion sa dvotaktnim motorom, kome smo na takmicenju u auspuh gurnuli drveni pampur, ne bi li utisali zvuk, Trabant, koji mnogi zapadnjaci nisu nikada videli, ali su culi za njega, a tako smo se srcano borili…bili smo glavna atrakcija i miljenici mnogih ekipa.
Koliko sam Coca Cola popio sa Americkom ekipom…cim me vide:” Hey Coka…”
Od 50 i nesto takmicara bili smo 40 i neki.
Ono sto me tesilo je da smo model koji je bio predzadnji po izgledu (statickoj oceni), letenjem, koje je bilo”spasavanje glave”, plasirali 10-ak mesta na gore.
Dan pred kraj takmicenja, kada se leteo fly-off, ostali smo bez para, pa smo se pokupili i otisli.
Sa mnogima se i dan danas cujem.
A sta je sa BE 2e-om?
Odlucili smo tada da ga nakon ovog takmicenja poklonimo muzeju vazduhoplovstva u Surcinu.
Neka stoji tamo, i neka se vidi da smo se srcano borili tih 90-ih.
Nas dvojica u Trabantu…sa Siminim projektom.
Posao sam na studije i tih godina moj otac se druzio sa Srbom Milovanovim, koji je imao privatnu avio skolu “Avio Gamma”.
Delom za neki graficki posao koji je cale odradio, delom za pare…dobio sam 15 sati pilotske obuke.
Posto se tada skola uselila u prostorije na Zvezdari, Srba je kukao i molio da mu pomenuti avion okacimo u kancelariju.
To smo i ucinili.
Neka malo tamo stoji, a posle…muzej.
Nikada ga nismo prodali niti poklonili.
Dosta godina kasnije, verovatno racunajuci na ono” ko se jos toga seca”, kao i na to da se moj otac razboleo i da je cela prica debelo pri kraju, BE2e nestaje.
Zahvaljujuci Mrci (veljku), potvrdila se prica da je avion otisao u Podgoricu.
Napravio sam posle Be-a jos mnogo aviona i mnogi su mi vrlo dragi.
Ali Be 2e ima neku harizmaticnu pricu koja je trebala da bude ispisana na nakoj plocici, u nekom muzeju, ispred njega.
Toliko o ta cetiri Francuska inzenjera koji su ga pravila i o nagardama koje je osvajao.
A da li je u letnom stanju….pa dajte mi jednu noc, radni sto i onaj stari hangar u Osjeku…
