RC MODELI JEDRILICA > THERMAL

Вуча витлом

<< < (4/6) > >>

mirce:
Ostadoh dužan tekst kako se startuje model...

Na početku topika, u mom prvom tekstu, piše kako se postavlja vitlo.
Pošto je sve to na terenu nmešteno, sad treba model i poleteti...

Na samoj jedrilici, sa donje strane trupa, nalazi se kuka na koju se kači alka sa sajlom od vitla.
Položaj kuke na modelu veoma je bitan. Obično se nalazi nekih 15-tak stepeni ispred težišta jedrilice.
Na kvalitetnijim jedrilicama položaj kuke možete pomerati napred nazad i time dobiti da vam model ide pod manjim uglom, ali sigurnije (kuka više napred) ili pod većim uglom (kuka više nazad).
Ako je kuka više nazad, bliže težištu, onda model ide pod većim napadnim uglom no, tako se u mnogome povećavaju šanse da u prvom momentu, kad se jedrilica pusti iz ruke, dok još nema brzinu, padne u stoling...
Zato je preporučljivije kuku staviti na oko 15 stepeni od težišta modela...

Pošto smo podesili kuku, krećemo da letimo...

Najvažnija stvar je da se kalem na vitlu ZAKOČI prilikom podizanja modela. Ako ovo zaboravite da uradite, čim skinete nogu sa papučice, alnaser na vitlu će stati, ali će najlon nastaviti nekontrolisano da se odmotava i ima sav da se uplete...

Znači, zakočili smo vitlo, alku postavili na kuku i sad treba poleteti...

Prvo par puta blago stisnite papučicu na vitlu kojom pokrećete motor, da se najlon zategne. Nemojte preterivati jer će vam vitlo izčupati jedrilicu iz ruke...

Pošto je najlon zategnut, podignite predni deo jedrilice blago prema gore. I tu treba imati mere jer što više dižete prednji  kraj jedrilice u vazduh, veće su šanse da bude prevučena na samom poletanju i da odmah padne u stoling...

Možda ste videli kako neki "macani", ozbiljni takmičari, drže na startu jedrilice skoro vertikalno... Trenutno zaboravite na takvo startovanje...

Ruku, kojom držite model, podignite u vis dovoljno da vas horizontalac ne bi lupio po glavi od nazad, kad model krene. Em, što će vas boleti, em će se horizontalac slomiti a, jedrilica odmah pasti i raspasti se...

Još samo malo teorije...

Na vitlu se nalazi 400-450 metara najlona. Pošto on ide preko koturače, imate oko 200-225 metara za podizanje modela. Naravno da ne možete da iskoristite svu dužinu jer se najlon skraćuje namotavajući se na kalem vitla.
Na poletanju u početku jedrilica ide u visinu ali, kad se najlon skrati on kreće da model vuče prema dole.
U tom momentu krila trpe najviše i ako nisu neka kompozitna ili sa karbonskim ramenjačama a, vitlo je jako i modelar "nema mere", obično tada puknu...
Mi ne želimo da se to dogodi i malo pre toga zaustavljamo vitlo. Čimo kalem na vitlu stane, stane i najlon i pošto model ima brzinu, alka vrlo brzo spadne sa kuke.
Modelar kreće sa letenjem a, najlon sa padobranom i alkom pada na zemlju...
Ako je sve postavljeno u vetar, padobrančić i alku ćete naći posle nekih stotinak koraka ispred sebe...

Znači, još jednom, kuka je kod kuće nameštena, alka je postavljena na kuku, najlon zategnut, ruka podignuta...
Krećemo da polećemo...

Ako je dan miran, bez vetra, možete malo spustiti flapsove i time povećati uzgon krila. Čim startujete vitlo, odmah hvatajte stanicu sa obe ruke, da korigujete model pri poletanju. To često treba da se radi...
Model tokom poletanja možete i blago navlačiti ali, ne zaboravite, uvek trpe krila...

Kad model dodje u gornju tačku, skinite nogu sa papučice i krećete da letite.
Vratite flapsone "u nulu" ili ih ostavite blago spuštene (za debljinu izlazne ivice) ako je dan miran bez daška vetra...

Postoji još jedan način da startujete model i on se obično koristi na takmičenjima i sa modelima koji to mogu i da izdrže.
Modelari u gornjoj tačci, blago gurnu model prema dole (vitlo još radi) i odmah ga navuku (u tom momentu vitlo staje). Time još više "nabiju" brzinu i kad jedrilicu "ispraćkaju" visima se drastično povećava.
Ovo probajte tek kad budete dovoljno iskusni, pre toga nemojte pokušavati... Pogotovo ako nemate veoma jako krilo na modelu...

Ako je dan vetrovit, spustite flapsove i vrlo brzo posle poletanja moćićete da zaustavite vitlo. vetar će odraditi svoje... Podići će model skoro na kompletnu dužinu najlona...
Po vetrovitom vremenu obavezno flapsove vratite u početni položaj, inače će model mnogo više da "curi"...


Ovaj tekst je dugačak (kao i onaj prvi o postavljanju vitla) jer sam se trudio da opišem i najmanji detalj oko manipulacije sa vitlom i poletanjem.
Vremenom sve ovo predje u rutinu i tada se vidi da ovo uopšte nije komplikovano i da je, kao i uvek u modelarstvu, samo stvar osećaja šta i koliko treba dozirati...

Ipak, bojim se da vitlo postaje deo istorije, jer su elektro modeli toliko uzeli maha da poletanje sa vitlom skoro da nema više smisla.

U vreme kad sam bio "najnapaljeniji" na letenje, kad odem na teren dok postavim vitlo namestim model napravim desetak startova, skupim sve "džidžamidže" na kraju, trebalo mi je i po dva sata. Pri tom letenje nije bilo ni pola od toga.
Danas kad sa elektro Štorkom odem na teren, ni jednom mi se još nije desilo da sam ispraznio celu bateriju, a bude i preko 15 startova...

Pozdrav

Mirče

SloMi:
Svaka čast Mirče, majstorski si ispekao sve oko vitla.

Vrlo lepo si opisao i vitlo i način startovanja modela, i bilo mi je zadovoljstvo da to pročitam. Iako sam veoma iskusan sa vitlima, i lomovima modela na vitlu, nemam šta da dodam. Osim toga slažem se i sa tvojom ocenom da električnim vitlima nema velike perspektive, jer
jedrilice sa pomoćnim elektro pogonom obezbeđuju i veliku visinui i ne zahtevaju super jaka krila, pa su moguće i znatno lakše jedrilice. Sem toga interne baterije u modelu mogu uključivati i isključivati pogon elise po volji, što ih čini daleko konfornijim i stoga kategorija F5J ima daleko bolju perspektivu od F3J (gde vitlo nije ni dozvoljeno, osim u Srbiji).

Međutim kod klase modela F3B, vitlo je i dalje nezaobilazni deo startne opreme, ali tada vitlo mora da zadovolji niz propisanih uslova. Pre svega tu je ograničenje snage vuče, koje se kontroliše specijalnom elektronskom mernom aparaturom, kojom se meri ukupan električni
otpor petlje kratke veze vitla sa zakočenim rotorom anlasera, u toku nekoliko milisekundi. Otpor petlje kratke veze (u koji ulaze svi elementi el. kola: baterija, kablovi, prekidač, motor) ne sme da bude manji od 23,0 mili Ohma, a i sam akumulator mora da bude olovni nominalnog napona 12V i to po tačno određenim standardima.

Sva ova ograničenja za vitla kod F3B uvedena su još dosta davno, jer je pre toga vladala prava pomama modelara za što snažnijim baterijama, i super specijalnim motorima kojima su dostizane enormno velike brzine modela na relativno maloj visini pa su modeli zahvaljujući velikoj konetičkoj energiji mogli da dostignu neverovatne startne visine. To je od modela zahtevalo vrlo veliku čvrsoću krila na savijanje, za faktore preopterećenja veće od 100, pa je vrlo često dolazilo do lomova modela, i ugrožavanja ljudskih života. Bilo je i vrlo ozbiljnih povreda takmičara, sudija, pomoćnika i gledalaca, pa je zaključeno da snagu vitla treba ubuduće ograničiti na razumnu meru.

Potkomitet F3B u okviru CIAM-a, u kome je bio pridruženi član i pokojni Marko Vujić iz Subotice, analizirao je ovu problematiku još 1988. godine, i višestruki svetski šampion u F3B Ralf Decker, elektro inženjer iz Nemačke, je predložio rešenje koje je sada ugrađeno u pravilnik za F3B. On je tada analizirao razne tipove anlasera i lično je preporučio kao najbolje rešenje Bošov motor GF 12V 1,1 kW (unutrašnji otpor 14,3 mili Ohma), koji je kod različitih vozila imao sledeće fabričke oznake:

0001 311 101 kod Forda
0001 311 193 kod Volva
0001 311 122 kod Audia
0001 311 125 kod BMW
0001 311 128 kod Ford Transita
0001 311 146 kod Volva

Sem toga on je dao i kompletno svoje konstruktivno rešenje vitla koje zadovoljava sadašnja pravila, kao i aparaturu za proveru vitla na terenu, pre takmičenja.

Inače u Vojvodini se vitlo pojavilo prvi put na Memorijalu Vitomira Berića u Zrenjaninu, kada je ekipa Trešnjevke iz Zagreba propisno uzela meru svima nama zahvaljujući električnom vitlu, napravljenom od Fićinog anlasera, priključenog na olovni akumulator 12V, koje je napravio Marjan Ivanček sa svojim klupskim drugarima Tomljenovićem i Kraljem.

Pozdrav,
Slobodan Midić

mirce:
Šta je stara garda...

Slobodane svaka čast na svim ovim podatcima...

Pozdrav

Mirče

kole:
Pozdrav,

Moram da prokomentarisem ovo sa vitlima jer sam i sam dosta leteo koristeci vitlo. To vitlo tzv. DEKEROVO VITLO je pokojni Marko doneo iz Madjarske gde mu je neki jedrilicar to napravio. To je bilo remek-delo, sve u aluminijumu, perfektna izrada i elegancija prilikom koriscenja. Secam se objasnjenja da je anlaser u stvari sa "Cigansko Leskovackog Ford kombija", onog sto zaticete po pijacama. (Izvinjavam se ako je naziv uvredljiv ali smo to tako zvali.)
Vitlo je  u odnosu na one koje smo imali do tada cupalo iz ruke. Prvi put kad sam probao vitlo sa Markovim modelom AVANT, to je bilo nesto posebno. Posle toga sam svoju jedrilicu, naravno, polomio na vitlu. Bukvalno su mi krila ostala kod glave kad je trup odleprsao ka koturaci.

Probao sam i vitlo od Fice, pa to je posebno iskustvo, kao kad vetra nema a ti hoces da podignes golem zmaj. Ma nista, pecanje u bunaru. Cak je i rucna vuca bila daleko bolja od Fice.

Ovde u juznom Ontario ima samo jedna livada gde jos uvek lete jedrilice na vitlo. Sva ostala polja su toliko mala da jednostavno nije moguce razvuci sajlu.

Jeste da vitla polako idu u zaborav ali je to jedno iskustvo koje se ne zaboravlja...

Pozdrav,
Kole

adam:
kole druze imam jednu malu izpravku, markov vitlo je napravio majlat lacika zvani tibeteagle, pa su madari njegov vitlo kopirali!!pozdrav tebi i tvojoj familiji!!

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page