Ova prica ima dva pocetka.
Prvi se odigrao pre 15 ak godina.
Pohadjao sam na 4.oj godini masinskog fakulteta predmet pod nazivom „Konstrukcije vazduhoplova“.
Predavac je bio moj omiljeni profesor Aca Pantovic.
Posto smo bili podeljeni po ekipama, moja ekipa ( od 4 zenska celjadeta i mene) je bila raj na zemlji.
Razradjivali smo konstruktivne detalje aviona Zlin 142, s tim sto je moj zadatka bio konkretno krilo. Krilo ovog aviona je bilo pravougaono , ali sa malom strelom u napred.
U jednom razgovoru profesor je poceo sa pitanjima zasto je ovo izvedeno na taj nacin.
Posto je Zlin skolski avion, tvrdio sam da je u pitanju centraza i iskljucivo centraza, sto je on na neki nacin i prihvatio. Medjutim kada smo dosli do posledica ovakve konstrukcije, postavilo se pitanje kako torziono pojacati konstrukciju krila.
Prednja strela krila poprilicno torziono napreze krilo i ako krilo nije kompozitno ,imate problem.
Logicno resenje je bilo postavljanje veceg broja stringera na krilo, cime bi se povecao integritet opate, medjutim tada je Aca izustio poznatu recenicu:
Da, ali postoji li neko bolje i novo resenje?
Sva krila od vajkada se sastoje od ramenjaca i rebara, moze li se to nekako izvesti drugacije?
Pitanje, potpuno na mestu i pitanje koje nikada nisam zaboravio.
Ne treba uvek ici utabanim stazama, jer da su to radila i braca Rajt, sada bih se vozili biciklima a ne leteli.
O.k je sedeti i praviti arf avione ili sklapati kiteve, pa cak izradjivati i avione po planovima, ali vrhunski dozivljaj je izmisliti nesto novo, bar za mene.
Sedeo sam kuci i mozgao.
Ramenjace i rebra, ili dva poduzna nosaca sa poprecnicama, resenja koja vidjamo kod klasicnih krila, taljiga, sasija kamiona, merdevina...moze li se to nekao bolje izvesti?
Naravno, resenje mi je bilo ispred nosa, u formi jedne male kocke.
Izradio sam od balze sacastu konstrukciju i sa svake strane postavio po jedan aeroprofil od spera.
Aeroprofili su mi bili vodjice za brusenje saca.
Kada sam sve zavrsio, izgledalo je i vise nego dobro.
Naravno malo modelarstva je tu dodalo i plank, kao i demontazan gornji deo planka da bi se unutrasnjost mogla videti.
Na sledecem casu, cekao sam mudro da me Aca opet nesto prozove, medjutim on je na nasu polemiku i zaboravio.
Ipak, na kraju, pridjem i podsetim ga na ono o cemu smo pricali....nasta mu je osmeh sa lica poprilicno narastao kada je video moju umotvorinu.
Steta od tada, ovu prelepu ideju ostavio sam u nekom krajicku svesti.
Svaki dan sam bar na sekund pomislio na nju...ali nista nisa radio po tom pitanju.
Drugi pocetak se desio letos, kada sam na drugom poletanju sa mojim F 15 sleteo sa piste i poroleteo kroz grm.
Steta na avionu je bila poprilicna.
Da u svakom zlu ima i dobrog, pokazuje i ovaj projekat.
Kada sam to vece pregeldao avion, po prvi put sam u gram tacno izmerio masu aviona.
Predvidjena od 10.5 kg je bila prebacena za preko 2 kg, tako da je iznosila 12700gr.
Najtezi delovi konstrukcije bili su dva vertikalna stabilizatora koji su imala masu od 900gr.
Ovo me je dalje navelo da u nos ubacim svakavu opremu, pa je bilans mase bio oho ho preko onog sto je bilo potrebno.
Na svu srecu, kada se model prevrnuo, vrh jednog vertikalvca se ostetio i iako je steta bila mala, njihova velika masa me naterala da ipak razmislim o zamenskoj avrijanti.
Napravio sam u zivotu mnogo konstruktivnih krila i repova a ne manje ni stiroporskih sendvic varijanti.
Mnogi jetovi koriste varijantu stiroporskih ili stirodurskih ispuna, plankiranih balzom i ovo je sasvim zadovoljavajuce.
Ali budimo iskreni, vec mi je sve to pomalo i dosadilo. Kada se sve plastificira i ofarba, niko i ne moze da zna sta je ispod plankova.
Bilo bi lepo imati nesto novo, autenticno...
I tako je oziven RUBIK.
Ime sam mu nadenuo pre 15 godina, kada sam napravio ono malo krilce za Acu Pantovica, jer sam na stolu stalno drzao jednu Rubikovu kocku, a ovo sace me podsecalo na to.
Ta kocka je uvek stajala na mome stolu, ali je bilo potrebno dobro se zagledati da bih je primetio.
I to u svoj njenoj genijalnosti.
Dva pocetka, ali jedan kraj.
Kraj zapocinje sa predivnom saradnjom sa mojim drugarom Ivanom Adamovim, koji mi je desna ruka u crtanju i konstruisanju mojih projekata.
On se, ponovo kod Ace Pantovica, odlucio da ovaj nas projekat pokusa da progura kao svoj diplomski.
Kada sam u kaficu pre malo vise od dva meseca objasnio sta mi treba, video sam da je muski zagrejan za tu ideju.
Elem da ne prelazimo mnogo po seansama i pricama, dve nedelje kasnije, fajl je bio spreman.
Ideja je licila na sace za pcele. Tacnije ovakve konstrukcije rade pcelari i ludi modelar. Ja sam onaj koji nece praviti med u njemu.
Ipak, kada sam te veceri, nekoliko dana pred F3a takmicenje, doneo sve isecene elemente, zaljubio sam se u konstrukciju, odmah i skroz.
Mozete li mi zameriti na tome, sad dok gledate ove slike?
Sada, nakon napravljenih vertikalaca, kada mi se uveliko crtaju krila za f 15, osecam da je vreme rebara i ramenjaca past perfect.
Da se vratimo na rubika....
Konstrukcija, po proracunima obezbedjuje veoma veliku torzionu krutost.
Takodje integritet oplate (planka) je veliki jer je slobodna povrsina u ovom slucaju vertikalaca za F 15, 30x30mm, dok bi kod rebara i ramenjaca bila veca. U odnosu na penaste konstrukcije (stiropor i stirodur), prvo masa je manja, drugo polozaj dvaju oplata je daleko cvrsci jer su cvorista saca veoma jaka na pritisak.
Drugim recima, veoma ce te tesko slomiti ovu konstrukciju.
Problemi, uslovno receno, nastaju kada u ovu konstrukciju zelite da ubacite npr stajni trap ili bajonet. Ja sam to resio na taj nacin sto sam bajonete propustio kroz odredjeni broj cvorista, come sam momente savijanja preneo na celo sace.
Takodje ubaceni su mnogi komadi koje sile prenose direktno na koru krila.
Po pitanju mase, originalni repovi su imali masu od nesto preko 400 gr, svaki. Potpun o gotov rep, bez kompozitnog sloja, servoa i sarki, ima masu 70 gr.
Kako ce sve na kraju ispasti, podelicu sa vama na ovom 4umu.
Naravno, krila koja kof F-a imaju masu od 1600gr bi trebalo da budu najveci adut u ustedi mase ili DIJETI, kako ja ovu prepravku nazivam.
Finish je osmisljen sa slojem 25gr tkanine i epoksija.
Ova korica ce obezbediti zavrsnu povrsinu, ali i cvrstinu oplate.
Vrlo je interesantno bilo pitanje ugradnje servo motora kormila.
Na mestu gde bi se izbacilo sace, doslo bi do koncentracije napona i ikao je polozaj ovog mesta unutar bajoneta repa, ovo bi bilo najslabije mesto.
Drugim recima, kada ponovo sletim sa piste, i proletim sa 100 na sat kroz grm, na tom mestu bi pukli vertikalni stabilizatori.
Da to izbegnem ( mislim na lom a ne na sletanje sa piste), sace sam isekao samo do ¾, tako da je jedan deo ostao sa druge strane planka.
Takodje sa ceone strane napravio sam ram od tankog spera koji zatvara konstrukciju oko velikog otvora.
Da vas dalje ne opterecujem teorijom, cela konstrukcija je neverovatno tvrdai kruta.
Pravi je dozivljaj drzati u ruci povrsinu izradjenu na ovaj nacin.
O lepoti da i ne pricam.
Drvo daje celoj slici jedan topao draz.
Za mene je drvo uvek bio najlepsi materijal za rad.
Najveci je zlocin bio prelepiti plankove preko saca.
Ipak, iako sam uvek lenj da slikam, sada sam se popravio, pa vam prezentujem slike sa ovog mog putovanja u buducnost i bega od sivila klasicnosti.
Uzivajte.
Kada povrsine budu potpuno gotove, sledi finalni uporedni test.
