Konačno je došao i taj dan...
Posle mnogo vremna uloženog u pravljenje i finiširanje modela Hellcat je najzad stigao na aerodrom na, svoj prvi let...
Ali, ostao sam vam dužan priče šta se sve dešavalo u medjuvremenu od zadnjeg pisanja u aprilu, znači, skoro dva meseca.
Kako ste mogli čitati u poslednjem tekstu na sajtu, model je bio spreman za paljenje motora i finalne testove. Od samog početka motor je savršeno radio, alnaser takodje, jednom rečju sve je mnogo dobro funkcionisalo.
Motor sam palio sigurno više od 30 puta u dvorištu, uglavnom na alnaser koji je bio ugradjen u modelu. Ono što mi se nije svidelo od samog početka je činjenica da sam uvek, kad sam palio motor, morao da pridjem do modela i da priključim Zenoah-ov „Easy start sistem“.
Znači „fora“ da motor upališ iz „fotelje“ je otpala, jer sam morao uvek da „ubodem“ Easy start...
Alnaser je radio sasvim dobro ali, u prvim testovima i merenjima broja obrtaja ustanovljeno je da motor gubi oko 300-400 obrtaja sa alnaserom, pošto se glavni zupčanik, preko frei laufa, stano vrti na radilici...
Videvši ovo a, pošto sam ustanovio i da moj starter sasvim lako pali GT 80, rešio sam da skinem alnaserski sistem. Time sam, sem više obrtaja motora, dobio i mesto da vratim rezervoar od 0,95 litara koji sam ranije izvadio, jer nije mogao da stane u kombinaciji sa elektromotorom alnasera. Nije fizički bilo mesta za obe stvari...
U početku mi se činilo da će model biti poprilično „nosat“ tako da sam smatrao da vadivši sve što je vezano za alnaser može da mi pomogne oko doterivanja težišta. Ceo sistem sa baterijom, prekidačima i svim što treba je oko 850 gr...
Sledeće na redu je bilo povezivanja auspuha, koji smo Coka i ja pravili, sa originalnim auspuhom od
GT-80. Ovo sam vrlo lepo i jednostavno napravio i ono što je za mene bilo najvažnije, motor uopšte nije gubio snagu ni obrtaje. Zvuk je bio malo prigušeniju i lepši, a izduvni gasovi su izlazili na mestima na trupu kao i na pravom avionu i sve je mnogo lepo izgledalo...
E, kad smo došli do težišta, sem što sam čekao tri nedelje da mi Golub napravi „spravu“ za balansiranje, blagi šok je bio i kad sam ustanovio da treba da dodam skoro 2,5 kile olova u prednji deo trupa. Kad znam da je već nešto olova postavljeno ranije i da auspuh koji smo pravili sam po sebi ima 550 gr. bio sam šokiran saznanjem koliko je model ustvari repat...
Padale su teorije da je težište suviše napred i da nema potrebe za tolikim teretom ali, ja sam isinstirao da se sve namesti kao na Zirolijevom planu...
Da bih postavio toliko olova, Golub je opet uzeo alat u ruke i napravio mi 2 nosača od punih cevi 12x12 mm sa jednom čeličnom 3mm pločom koja ih povezuje. Već sama ta konstrukcija je imala 1,9 kila i fino podešavajući težište (da bi bilo kao na planu) dodao sam još 700 gr. Katastrofa...
Nisam rekao da sam u medju vremenu poskidao sve što j bilo ne potrebno iza težišta, tako da je na policu otišla kuka sa sve servoom i mehanizmom i skinuta su i tri svetla sa donje strane trupa, koja se, kad je model na zemlji ne vide a, u vazdihu još manje...
Znači model je sad imao oko 20 kila, možda i preko toga... Planirano je bilo da bude oko 17...
Počeo sam da strepim da ni motor od 80 ccm neće biti dovoljan tj. da baš neće imati dovoljno snage da model leti kako bi trebao...
Samo malo da skrenem sa teme, Thunderbolta sam cele prošle godine leteo sa Zenoah-om 45 i mogu vam reći da je model bio poprilično bez snage...
To konkretno znači da na poletanju avion mora mnogo da „trči“ da bi se odlepio od zemlje.
U vazduhu iz pravolinijskog leta skoro da je bilo nemoguće napraviti veliku petlju, jer u samom vrhu nema više brzine...
Postavivši Zenoaha 62 (prvobitno namenjenog Hellcat-u) Thunderbolt se prosto preporodio...
Ove sezone sam ga leteo desetak puta i verujte mi, kao da je drugi avion...
Mnogo lakše i brže poleti, svaka figura se mnogo bolje izvodi, opstrujavanje 2 cola veće elise se itekako oseti na repnim komandnim površinama i jednom rečju Thunderbolt mnogo, mnogo, bolje leti i bolje se ponaša...
Sad, kad se vratim na Hellcata, bojao sam se, da će letenje ovako teškog modela, ličiti na Thunderbolta sa G-45.
E sad, posle ovog ne baš malog uvoda, da se vratimo današnjem danu i prvom letu...
Vreme je bilo kao izmišljeno, sunčan, vedar dan, skoro bez vetra.
Pošto sam najavio da će u nedelju biti prvi start sa Hellcatom, bilo je „truba“ da se stvar otkazuje ali, skoro da je došlo do toga. Sve do juče, danima je padala kiša i Čenejski aerodrom tj. dobar deo aerodroma je poprilično pod vodom. Znači ne da je malo blatnjavo nego, voda je na mnogim mestima do članaka...
Deo piste koji je namenjen nama modelarima je suv, čak i deo prave piste koja se „naslanja“ na modelarski deo.
Dogovor je bio da će Coka, kao i uvek, napraviti prvi let i prva trimovanja modela.
Verujte mi, nije mu bilo svejedno jer, nikada nije leteo ovoliki model, ne samo velik, nego pogotovo ovoliko težak.
Znači sve nam je bilo nepoznato i da li će motor biti dovoljno snažan i koliko će da rula i da li će da vuče na poletanju i koliko spustiti flapsove na poletanju, koliko na sletanju...
Gomila pitanja i nedoumica...
Težište je namešteno kao po planu a, plan kaže da se težište namešta sa uvučenim trapovima. Sad kad se zna da se trapovi uvlače prema nazad jasno je da je model mnogo „nosat“ na poletanju, pogotovo jer ima još i pun rezervoar goriva...
Pitanje koje smo postavljali je i da li je repni točak, zajedno sa retraktima, dovoljno snažan i robustan za ovako težak model...
Model je sastavljen, gorivo sipano, motor upaljen i za sada nije bilo nikakvih problema, sve je funkcionanisalo u najboljem redu...
Coka je par puta uz i niz pistu proterao model koji nekako nije imao nameru da „digne“ zadnji, repni, točak... Doduše nije ga brzo terao ali, odmah smo zaključili da će model morati da rula i rula do poletanja.
Konačno došao je trenutak koji smo toliko dugo čekali, Hellcat usmeren u pravcu vetra (kojeg skoro da nema), flapsovi 10-15 stepeni spušteni, Coka dodaje gas, model kreće, ne baš nešto „živahno“, trči i trči, sigurno 50 metara možda i malo duže, i konačno ga Coka navlači i evo ga Hellcat poleće.
Kako je poleteo, model se poprilično naginje levo i verujte, mislio sam da je tu kraj...
Pošto je brzina prilično mala a, Hellcat je pretežak, učinilo mi se da ga Coka neće izvući...
Medjutim iskusni pilot „udara kontru“ Hellcat se ispravlja ali, vrlo sporo dobija na brzini i visini...
Sve vreme sam stajao pored Coke i gledao šta se dešava.
Podignuti su flapsovi i kad je model bio na visini od nekih 80-tak metara uvučeni i točkovi.
Coka je odmah rekao da je model izuzetno „nosat“ a, to se potvrdilo i posle par minuta leta kad ga je okrenuo na ledja i morao poprilično da gura palicu dubine od sebe.
Model je vukao i u levu stranu ali, je to sredjeno sa trimerom...
Ušli smo u fazu da je Hellcat stabilno leteo ali, je očigledno bilo da ne da nema snage, nego katastrofa koliko je motor slab za ovu težinu... Doduše tom utisku doprinelo je i težište, koje je bilo mnogo napred...
Sve u svemu posle jedno pet – šest minuta leta kaže meni Coka: -Motor gubi snagu...
Pomislio sam da se pregrjao, jer je let bio gotovo stalno 80-100% gasa a, napolju je bilo 26-27 stepeni...
Ta’, kako je to izustio i napravio zaokret, ne bi li krenuo na sletanje, motor se ugasio...
Znači katastrofa... Ali ne i za iskusnog Coku...
Kad je motor stao, visina je bila nekig 60-70 metara i trapovi su bili izvučeni.
Model je leteo spram nas.
Coka je gurnuo palicu dubine, da Hellcat „nakupi“ brzinu, spustio je flapsove krenuo na sletanje...
Pazi sada, sve se ovo dešava veoma brzo, ovde nema zaokreta, nego pravo pa, gde sletiš...
Znači to je trebalo videti, Hellcat je sa te visine odleteo sigurno 150-200 metara od nas, kad je bio blizu zemlje Coka ga je poravnao i držao ga je paralelno sa pistom dok avion nije izgubio svu brzinu. U momentu kad je model dodirnuo zemlju, katastrofa, podigao se ogroman oblak vode, Hellcat prosto staje ukopan i prevća se na ledja, udarivši svom svojom težinom kapotažem, kabinom i vertikalcem u zemlju...
Vidi, kad se nisam šlogirao...
Znači apsolutno nije Cokina greška, on je sve odradio savršeno, nego je na tom delu aerodroma bilo more a, ne bara...
Odmah smo otrčali do aviona, sve vreme gazivši kroz vodu do članaka, i kad smo stigli imamo šta da vidimo, Hellkat prevrnut, kad sam ga podigao na spiner da ga okrenem, ako nije iscurlo litar vode iz kapotaža nije ni kap... Donji deo kapotaža tamo gde su usta, ne vidi se od blata i trave koja se zabila u kapotaž...
Od oštećenja, pukla kabina, slomile se antene i pukla farba (odvojio se špricgit sa bojom) na dva mesta na gornjem delu kapotaža... Sve ostalo apsolutno čitavo i ako se izuzme da je sve blatnjavo i mokro, neoštećeno...
Emocije su mi bile podeljene, bilo mi je drago da je sve relativno dobro prošlo, ali ko sme sada ponovo leteti...
Kad smo se malo smirili i pribrali, izveli su se neki zaključci i rešili smo da napravimo još jedan start.
Skinut je kapotaž i uklonjeno 700 grama olova, skinuli smo centroplan da proverimo da se nije nešto „napilo“ vode ali, trup je bio suv.
Sipano je gorivo i ponovo upaljen motor i sve je radilo besprekorno...
Potom smo sastavili ponovo model, pa pravac na pistu. Poletanje je bilo možda malo lakše, jer je težište pomereno prema nazad. Coka je vratio trimer dubine i posle par minuta model je leteo pravo i stabilno, kao strela...
Tad sam i ja uzeo malo komande u ruke i leteo par minuta, napravio par zaokreta i valjaka...
Utisak mi je da je model veoma osetljiv na elerone, poprilično na dubinu, a snage ima „kao mrtav konj“, znači ni malo...
Petlja je misaona imenica a, čak ni neko penjanje pod većim uglom skoro da nije moguće...
Sve u svemu, Coka preuzima uredjaj onovo i sleće u svom maniru, sporo, tačno, jednom rečju besprekorno...
Model je po zemlji, po visokoj travi, trčao više od 30 metara dok se nije zaustavio...
Šta reći na kraju, Hellcat je mnogo ozbiljana priča, leti kao pravi avion i uz svo moje znanje nisam siguran da bih trenutno, sa tako slabim motorm, smeo sam da ga polećem i slećem jer svako i najmanje prevlačenje, bilo bi kobno...
Dalje, ovoliki model, pogotovo ovako težak, pa i kabast, prava je „mora“ za modelara...
Da sam znao to ranije, verovatno Hellcata ne bih ni pravio.
Ono što znam da će se sigurno desiti je da od Lightninga nema ništa, jer je taj model još „zeznutiji“ za letenje i tek tamo je svaki, ali svaki, otkaz motora koban...
Mislim da će ceo kit biti na prodaju kao i dva Zenoaha 45 koji su mu bili namnjeni.
Na prodaju će biti i ovaj GT 80 a, pod kapotaž Hellcata verovatno će doći Moki 150...
Taman sve ovo kad bih prodao „zalegne“ za Mokija...
Sve u svemu, sutra pada glanc na Hellcatu skidam motor i dok ne dodje, nadam se Moki, ili neki jači motor, nema više letenja.
Ono što mi je trenutno najvažnije je da smo najgore preživeli, da model lepo i stabilno leti, da je nevidjeno čvrst i kompaktan, da su trapovi dovoljno jaki i za ovu težinu ali, da je motor slab.
Uz jači motor Hellcat će biti fenomenalan model...
Izvinte na ovako dugom tekstu...
Pozdrav
Mirče
P.S. Molim Batu da stavi neku sliku, ja nisam ništa slikao...