Pošto se doktor konačno vratio sa specijalizacije tretman je nastavljen.
Prvo sam sklopio model, uz pomoć čaša za viski i kiselu koje su osigurale da sve stoji pod pravim uglom:
Zatim je došao red na servoe, a tu je nastao jedan problemčić. Naime, epoksi baš ne lepi tu masnu crnu plastiku, osim ako šmirglom ne skinete gornji gladak i sjajan sloj i usput malo zagrebete pa dobijete i "mehački" spoj. Pošto se ja malo gnušam smirglanja glanc novih servoa, primenio sam jedno malo sofisticiranije rešenje, zaštitio sam servoe selotepom i obukao im "čarapice" od stakla. One sada služe kao kutije koje se ulepljuju u stirodur, ako želite da izvadite servo samo zarežete kutijicu i izvadite ga.
Onda su na red došle komande, tj. poluge i vijuškice:
Ubrzo stigosmo i do pogonske grupe:
Kako to često biva, ništa nije išlo po planu. Prvo, alu nošač motora nije odgovarao "vatrenom zidu" na modelu, elegantno rešenje bi bilo naručiti novi, ali...to baš i ne bi bilo u duhu modelarstva. Posle nekoliko godine apstinencije od modelarenja duže mi je trbalo da pronađem alat i komad avio šprera nego da napravim to. Onda je trebalo naći ili napraviti odstojnike za taj isti nosač motora, za to su poslužila ona čudesa što dobijete uz APC elise da prilagodite elisu prečniku osovine motora. Naravno ni žica za stajni trap nije bila odgovarajuće debljine...opet u duhu modelarstva je bilo prikladnije da se izburgijaju nosači trapa u trupu nego da se kupuje tanja žica...Stigosmo do spinera, kad gle čuda ni on ne odgovara... uz ozbiljnu intervenciju skalpera i turpije posle pola sata se predao i "seo" kako treba. Tako je posao koji inače traje 15 minuta, potrajao ceo dan.
Zato i volim naše modelarstvo, tera te da razmišljaš, naprežeš vijuge, ma pravi mentalni trening.
