Danas mi nešto ruke drhte, pa radim sporije, da ne bih nehotice nešto zas…, ovaj, zabrljao. A i kako mi ne bi drhtale, kada sam juče imao jednu teeešku operaciju na otvorenom novčaniku. Registrovao sam auto. A kako je auto stariji – registracija je sve skuplja!?! Neverovatno!!!
E, jeste neverovatno, ali moram pa to ti je. Ko zna, možda mi opet iznenada dune pa zapucam za Češku. Ne se znae – zare igra. A bez registrovane Lajke ne mogu ni do ulice Merije Bursać (tu je onaj moj drug na slovo Gile), a kamo li do Češke.
E, takvim drhtavim rukama (nemoj da bih čuo neke asocijacije na temu drhtave ruke – penzioneri) sam danas nastavio da ulivam život u ovu moju češku lepoticu. Kad sam to pomenuo, dali vam je nekad, kada uključite model pa on promrda, projurila munja kroz glavu – sunce ti žarko, pa ovo je k’o živo!?!
Elem, prvo sam prilepio servoe flapsova za pripadajuće poklopce. Da bih to uradio, prvo sam morao da uklonim sve što smeta. Smetaju bočne šapice,
fikete i – gotovo, nema šapica.
Rekoh već da je material od koga su izrađena kućišta servoa negostoljubiv za meni poznate lepkove, pa sam primenio jedno modelarsko lukavstvo. Servoe sam umotao u dva sloja 100-gramske staklene tkanine, a sve to obmotao kevlarskim koncem. Naravno, podrazumeva se da je sve lepo natopljeno epoksidnom smolom.
E, te “paketiće” sam onda nalepio na dotične poklopce.
Da servo-kablići ne bi zapinjali o komande kočnica, podvezao sam ih plastičnom vezicom za treću šapicu servoa (zato nisam i njih odsekao).
Ovako to izgleda kada se montira i poluga za pokretanje flapsa (neću pominjati od koga sam dobio nareznicu M2):
Ako ovo ne bude dovoljno za kočenje, onda jedino preostaje da joj ugradim sidro:
Svaki detalj koji doprinosi boljoj aerodinamici, vredan je truda kada su jedrilice u pitanju:
Mogao bi neko da pita kako bi se ovako ulepljeni servoi servisirali. Pa kao prvo, na kraj pameti mi ne bi palo da na ovakvoj ptici postavljam popravljane srvoe. Zamena novim jedino dolazi u obzir, a to već ne bi bio veči problem. Jednostavno bi se kompozitni omotač razrezao po gornjim ivicama, servo zamenio novim, a razrezane ivice ponovo zalepljene. Jeste jednostavno, ali se naj iskrenije nadam da se tako nešto nikada neće dogoditi.
Oni koji znaju tehnologiju lepljenja kompozita, neka preskoče naredni pasus.
Primetio sam da mnogi ne znaju, a trebali bi. Naime, nije baš lako zalepiti kompozit na kompozit. Epoksidna smola, kada se “stegne”, odnosno - polimerizira, na površini stvara jedan tanak sloj koji je odbojan za novi sloj sveže smole. Nešto slišno kao sa problemom varenja aluminijuma. Problem se usložnjava time, što pri nanošenju svežeg sloja smole (radi lepljenja i sl.) sve izgleda savršeno. Lepi se zaebalo vek. A u stvari – jadac! Takav spoj je VEOMA opasan, i po marfijevim zakonima popusti u najgorem mogućem sklopu okolnosti.
Zato, pre lepljenja, dodirnu površinu “stegnutog” kompozita treba DOBRO obraditi GRUBLJOM šmirglom. Nije loše nakon toga tu ošmirglanu površinu prebrisati ČISTIM acetonom, pa nakon sušenja, premazati epoksidnom smolom i zalepiti. Na taj način, prvo skinemo “odbojni” sloj sa površine kompozita, i drugo, na površini se stvore duboke brazde i ogrebotine u koje uđe sveža smola, pa je takav spoj koliko hemijski, toliko i mehanički .
Pošto “stezanje” epoksidne smole zahteva prilično vremena, ceo ovaj tekst malko kasni. A i još sam grogi od one operacije. Zamislite samo, nit narkoze nit ništa! Onako in vivo! Totalno nehumano!
Ćeraćemo se još…
