TOP GUN 2012

[mirce]

Nisam hteo da otvaram ovaj topic pre nego što sam uspeo sve da izorganizujem u vezi ovogodišnjeg odlaska na Top Gun (održava se od 2 - 6 maja).

Bilo bi mnogo lepo da nas više odavde ide na ovu manifestaciju zajedno.
Cela priča nije samo Top Gun, nego i mnoge druge stvari koje se mogu posetiti, videti i doživeti tokom boravka na Floridi.

Što se tiče samog odlaska, pošto sam prošao celu proceduru, mogu vam reći da nije nešto preterano komplikovana, jeste košta, ali i to je relativno...
Verujte mi na reč, kad se vratite, posle ovakvog putovanja i svega što ono pruža, o potrošenoj lovi ni ne razmišljate.
Na kraju krajeva, 10-12 -ak dana na Floridi, sa svim troškovima, bez "džeparca", košta kao neki dobar "all inclusive" aranžman u Turskoj, gde je najveći doživljaj, uglavnom, švedski sto...

Šta vam je sve potrebno? Ne mogu reći najvažnije, ali prilično bitno je pozivno pismo.
To vam "ladno" završim sa Tijanom... Poslaće vam pismo u kome vas poziva da budete VIP gosti... i tra la la...
To kao da već imate...

Viza, koja se dobija u Američkoj ambasadi. Ovo je možda najkomplikovaniji deo priče, jer morate da ispunjavate neke uslove, a najvažnije je da im na neki način dokažete da nećete ostati u USA.
Sem aplikacije koja se ispunjava na sajtu US ambasade, potrebna vam je slika i uplata od 11800,00 din.
Treba da uplatitie i 940,00 dinara za zakazivanje razgovora...

Od dokumentacije ne treba ništa specijalno, radna knjižica - ako radite - prosek plata za zadnja tri meseca. Toliko o firmi...
Ako ste vlasnik, ne treba vam ni knjižica, nego samo rešenje od firme, prosek plata, potvrda o plaćenom porezu u firmi...

Za studente ne znam tačno... Piše na sajtu...

Možda najvažnije je neki dokaz da ovde imate ili ostaljate nešto ili nekoga zbog koga nećete ostati tamo.
Ja sam nosio prešenje o vlasništvu kuće i stana, potvrdu iz škole da ćerka ide u školu... Ništa više...

E sad, mi, Maja i ja, bili 3 puta i vratili se, pa nam je i to možda malo olakšalo celu stvar. Sve u svemu posle par rutinskih pitanja u ambasadi, dobili smo vizu na 10 god...


Što se tiče samog putovanja, najskuplje su dve stvari, avionska karta i rent a car tamo...

Karta je (na današnji dan) oko 550 evra (Pešta - Beč, Beč - Washington, Washington - Orlando i isto tako nazad).
Rent a car je oko 600 - 700$ i to je možda najveći trošak, ali bez kola se nemože otići ni sa aerodroma, znači ovo mora...

Hoteli nisu skupi. Pričam o normalnim hotelima, ne Hayat-u, Hollyday In-u, ali ne ni o hostelima...
Dvokrevetna soba je od 35 - 65$ dnevno. Maja i ja smo našli, zadnji put kad smo bili, hotel (sa bazenom), za 168$ nedeljno - da za 7 dana... Tu je uračunto sve, takse, osiguranja, sve...

Hrana je džabana... Recimo imate piceriju  ("Cici's Pizza - http://www.cicispizza.com/home ) koja se reklamira "all you can eat" - koliko god možeš da pojedeš. Udješ platiš 5$ + 1$ za kolu, koja je uzgred budi rečeno 0,7 l i možeš ceo dan da sediš i da jedeš i piješ... Ne može da se iznosi ni hrana ni piće...
Ista priča je u nekim kineskim restoranima, jedino nije 5, nego 6$...

Hotelska soba ima mikro talasnu, frižider, pa možeš kupovati klopu i u radnjama i hraniti se na taj način...

 
O takmičenju ne vredi ni da pričam... VRH u svakom pogledu...

U okolini Orlanda ima toliko toga zanimljivog da ni 3 nedelje nisu dosta... Ali, recimo, ima dva velika muzeja avijacije, Kennedy Space Center, Diznyland, See World, Universal Studio, Bush Gardens, Dytona trkalište, Daytona Beach, bezbroj malih predivnih mesta na Atlanskoj obali i u Meksičkom zalivu...
Lista nema kraja

A tržni centri, nema šta nema, a cene smešne... Verujte smešne... Mali primer je, recimo, Nike radnja, bio sam u bar 30 raznih, gde NEPOSTOJE patike skuplje od 100$. I toliko koštajiu neke br 58 duboke za basket kožne...
Za smešnu lovu se obučete od glave do pete...
Najveći problem predstavlja prtljag, koji je u avionu limitiran na 20 kg po tašni, pa praktično ne možete da donesete sve što biste mogli kupiti...

Što se tiče samog modelarstva, sem fenomenalnih hobby radnji, tu je Frankova firma, Dino mi je obećao da ćemo ići u njegovu radionicu, nisam bio u BVM, a to je relativno blizu, mislim da ću ići i kod Scott Prosena da vidim sve one neverovatne modele (Wildcat, veliki P 47...)... tako da nema teorije da bude dosadno i da se ima i trenutak "praznog hoda"... 


Eto, "nasladio sam vam" celu priču...
Ako ima neko da je zaineresovan za putovanje, nek se javi... Ima još vremena, ali što se više približava maj, karta će biti sve skuplja i skuplja...

Pozdrav

Mirče

[mirce]

Iako u naslovu piše Top Gun 2012, evo malo slika i teksta kako je to bilo "onomad", kad smo išli...

Prvi odlazak je bio 2007-me godine. Stekli su se uslovi da možemo sebi priuštiti put u Ameriku i negde u ovo doba godine, poslao sam mail Frank Tianu, organizatoru Top Gun takmičenja, mail u kojem sam se predstavio i napisao da bih voleo da dodjem da posetim njegovu manifestaciju i da ga molim, ako može da nam (Maji i meni) pošalje pozivno pismo, jer nam treba viza za USA.

Verujte, nije prošlo 2 sata, stigao je odgovor, Frank uvek piše vrlo šturo, da nema problema i da samo napišem kakav tip pozivnog pisma treba da mi pošalje.
Raspitao sam se, poslao mu tekst i u roku od par dana poštar je doneo pismo. Imam ga i danas...
Znači čovek je napisao da poziva Maju i mene na Top Gun takmičenje da budemo VIP gosti, da moli američku ambasadu da nam izadje u susred radi unapredjenja modelarskih odnosa....
Sve u tom stilu... Šta da vam kažem...

Da skratim celu priču, jer ako "me krene" mogao bih o svemu ovome napisati knjigu, dobili smo vizu i krajem aprila bili u avionu koji je sa Surčina leteo u Milano, pa odatle za Majami...
Surčin, rano jutro, polazak za Milano...



Prvo sletanje je bilo u Milanu...





...pa, posle presedanja, pravac Majami...





Prve slike Američkog kontinenta...



...napolju je bilo minus 60-70 stepeni, a tome u prilog govori i inje sa spoljne strane stakla...



U Americi smo trebali da ostanemo 17 dana. Planovi su bili veliki, da se ide na Top Gun, da se vidi Majami, možda da se "trkne" do Ki Vesta, ili na suprotan kraj Floride do Pensacole u veliki muzej avijacije...
Kako smo prilazili Majamiju, polako smo shvatali da to baš neće biti tako. Jedno pola sata pre sletanja avion je već leteo iznad predgradja...















...polako se spuštajući i praveći prilaz ka aerodromu...



























...da bi konačno, posle 12 sati leta, sleteli...

Nastaviće se... 
 

[Gatti.Gatozza]

Verujem da na ovom forumu nema osobe koja ne bi volela da ode tamo. Srćan put i napravi puno fotki!   

[mirce]

Gati, u pravu si, nema ko to ne bi voleo... Nažalost u trenutnim okolnostima velikoj većini to je nedostupno.
Da se ne lažemo i ja ovo radim, sad već na "teške mišiće", ali još nekako uspevam...

Ideja ovog pisanja i jeste da uz slike i priču, na neki način probam da opišem mnoge lepe stvari koje sam doživeo.
Kad sam se vratio posle prvog odlaska, to je ovo o kojem trenutno pišem, smeškao sam se 6 meseci... Ovako šta vam totalno promeni poglede na život, na svet, na mnoge stvari...
Zato i kažem, novci koje platite, njih se, posle svega, ni ne setite, nego samo razmišljate kako da odete ponovo. Pola godine vas "drži" doživljeno, a sledećih 6 mesci se "ložite" kako ćete ići ponovo... Neverovatno...

No, da se vratimo putovanju...

Pošto smo stigli u Majami, prošli pasoške kontrole i sve što treba, došli smo do tačke da: "Šta sad?"
Prvi put smo u Americi, ajde, putovalo se po Evropi, ali to je totalno druga priča. Nismo imali predstave kako će sve to izgledati u Americi, zmišljali smo šta nas čeka, slušali priče od drugih, ali...

Sleteli smo oko 14 časova po lokalnom vremenu i trebalo je otprilike sat vremena da se sredi "papirologija"...

Plan je bio da iznajmimo rent a car i da se odmah uputimo ka Lakeland-u, mestu gde se održava Top Gun i gde je Frankova firma. Lakeland je u "sredini" Floride, nekih 300-tinak km od Majamija...

Pitao sam jednog policajca na aerodromu gde se iznajmljuju kola i uputio nas je na sprat niže. Pošto je aerodrom "mali" da ne bi pešačili u dugačkim hodnicima su postavljene trake...



Stigosmo do nižeg sprata, a tamo, pult, dugačak jedno 70 metara i "malih milion" rent a car firmi.

Gledali smo na internetu, iznajmljivanje kola za 17 dana košta oko 400 - 450$ i sa otprilike tolikim iznosom sam računao da ćemo proći... Kad ono medjutim...
 
Stali smo kod prve firme, objasnili da nam treba auto "economy" klase, rekli na koliko dana, kuckao je onaj tamo nešto i reče: "No probem - 940$..."...
Mal me šlog nije udario...

Thank you... odosmo mi do susedne firme, pa sve ispočetka... E tu je bilo jeftinije - 860$...

Opet ista procedura kod trećih, četvrtih gde nam konačno objasniše da jeste ta cana od 400 i kusur dolara, ali u njoj nije porez i osiguranje, koje je skoro skuplje od iznajmljivanja kola...
Na kraju smo iznajmili auto za 740$, jeftinije od toga nije bilo...
Lepo nam je počelo...

Za sada se sve dešava u aerodromskoj zgradi. Dobili smo papir i na pitanje gde se preuzima auto, rekoše nam da izadjemo napolje i da će doći "šatl" - mali bus - koji će nas odvesti do placa gde se preuzimaju vozila...



Tako je i bilo, dodje neki mali bus, šofer iskočio ubacio prtljag, mi ušli, seli i bus kreno... Ljudi moji, kad smo mu izašli iz aerodromske zgrade, a ono puteva, od gore, od dole, se leve, sa desne strane u dva u tri nivoa... Gospode Bože, pa ko će ovde da se snadje...
Vozio nas onaj majstor jedno 20 minuta, Maja i ja se samo zgledamo...

Konačno smo stigli...





Gde smo, nemamo pojma... Kako ćemo dalje, još manje znamo...

Dotera neka "ribica" auto, nova Kia, u Evropi se taj model zove Šuma, lep nov 4000 milja na satu, srebrn, voda se još cedi sa njega, opran, pun tank...

Kažem joj gde idemo, ona nas pogleda belo, okrete se i ode negde... Nema je par minuta i evo vraća se, nosi dva papira, jedan kako da stignemo do puta koji vodi prema Lakeland-u i drugi, kako da se vratimo...
Na papiru napisano, kao za debile, vozite do kapije 12 metara, onda skrenete levo - vozite 150 metara i na semaforu skrenete... I sve tako, ne možeš da se izgubiš sve da 'oćeš...
Na kraju izadjosmo na put sa 6 traka i pravac sever - Lakeland...





Lakeland nije baš blizu, ima jedno 300 km... Vozili smo skoro do 10 uveče i konačno stigli...

Interesantno je reći da na američkim putevima nema znakovakao kod nas, da recimo piše: Lakeland 200 km, pa onda kako prilaziš sve manje i manje...
Tamo piše Nord (sever) i ti se držiš tog pravca sve dok ne dodješ baš blizu mesta u koje ideš i onda ima znak na kojem izlazu treba da izadješ sa autoputa...

Druga stvar, za koju nisam znao kako je rešena, su pumpe ili restorani usput. Znači na autoputu nema, kao kod nas, malo malo pa pumpa, nema...
Imaš tablu na kojoj piše na koje pumpe i koje restorane ćete naći, ali morate da sidjete sa autoputa...

Konačno smo stigli u Lakeland, tabla sa imenom mesta, ušli smo u grad, ulice, kuće, trotoari, rasveta, ma sve po redu, jedino nema ni jednog pešaka, nigde nikog da ide "tabanom"...
Ima kola, ali nema prolaznika...

Znamo mi koji smo hotel iznajmili, ali ne kako da do njega i dodjemo. Sad bi hteli nekog da pitamo, no kako rekoh nema nikog da ide peške...

Vozimo tako milju, dve, tri, pet, pazi 5 milja je 8 km, sve u istoj ulici... Lakeland ima oko 120000 stanovnika, znači nije neko preterano veliko mesto...

Konačno u daljini ugledasmo patrolu i parkirasmo se, pa da pitamo policajca gde nam je hotel. Pokazao ja rezervaciju i on mi reče da vozimo još jedno 10 milja!!!! i da će onda sa desne strane biti naš hotel.
Ja seo u kola, pita Maja gde je, i kad sam joj rekao da treba da vozimo još jedno 16 km, a već smo prešli 8, samo me je pogledala, mislivši da je zezam...
Na kraju, stvarno tako i beše, posle 10-tak milja naš hotel...

Recepcija, iznajmili smo sobu, cena preko interneta 48$, ali kad smo je iznajmili, porez + osiguranje 62$... Kažem ja Maji lepo nam je počelo...

Ujutro kad smo se pobudili, to je bio utorak, dan pred početak Top Gun-a, plan je bio da se krene kod Franka u firmu.
Sišli smo dole na recepciju, pitam ja gde je Ventura drive ulica, tamo je Frankova firma, onaj me gleda, pojma nema...
Šta ću sad, gde da idem, pitah gde je aerodrom na kojem se održava takmičenje? E to je znao i opet smo dobili dva papira, jedan kako da odemo od hotela do aerodrom i drugi kako da se vratimo...

Sledeći mali šok bio je kad smo na pitanje gde može de se nešto kupi za doručak i još neke sitne potrebštine čuli da je najbliži "dućan", Walmart, nekih 5 km od hotela...
Ima li nešto bliže - nema, to je najbliže...

Polako smo počeli da "kontamo" da je ovde sve prilično daleko i da, kako rekoh, bez kola, nema teorije da se živi...

Kad sam dolazio u Ameriku, smislio sam da ću kupiti kit od Top Flite - Thunderbolt (da, to je taj koji je sad Gaborov) i mislio sam da ga, sa svim ostalim delovima, mogu naručiti i platiti iz hotela i da mi na adresu hotela može stići paket.
Recepcioner me je odmah razočarao, rekavši mi da od toga nema ništa, jer niti mogu da ga naručim iz hotela, niti oni mogu bez mene da ga preuzmu...
Vidim ja da to baš neće ići kako je "mali Perica" zamislio, ali ajd' videćemo šta će biti...
No, recepcioner mi reče da mogu sve naručiti iz gradske biblioteke, no oko preuzimanja opet može biti problem...

Kad smo izašli napolje konačno smo videli kako izgleda hotel:







Na parkingu Hammer...








Nastaviće se...

[disljenko]

Sigurno je lepo doziveti sve to i biti na takvom skupu gde su sve vrhunski modelari pa samim tim i modeli. Svaka cast i lepo da se nauzivas sa suprugom na tom putu. Sve najbolje !!!

[mirce]

Hvala Dišljenko. Ove godine idem sam, bez Maje...

Vratimo se "priči"...

Kad smo seli u auto krenusmo na aerodrom. Ono što odmah "upada" u oči je neverovatno koliko je sve čisto, nema papira, prljavštine, predizbornih plakata, grafita, a prašina ne postoji.
Svugde su travljaci, cveće, ukrasne biljke... Tamo gde nema trave, na zemlji su posute kore od drveta, tako da nema prašine...
Tako je u centru, na periferiji, pored puta, svugde...

Na Floridi, a pogotovo u ovom delu oko Orlanda turizam je veoma razvijen. Arhitektura je interesantna, totalno drugačija od naše. Sve je nisko, široko, veliko. Višlje zgrade su u centru grada, ali u Lakelandu, ni njih nema mnogo.
Pošto je sve "razvučeno", gradovi su veoma veliki, ulice dugačke... Na nekima postoje "markeri", velike table sa brojevima, pa uz adresu stoji gde se objekad nalazi, kod kog markera, tako da ne morate mnogo da gledate tražeći adresu, prvo dodjete do markera, a onda je to, što tražite, tu negde...

Kad smo krenuli na aerodrom, posle par kilometara smo izašli na široki high way, kojim smo prešli veći deo puta. Putevi su fenomenalni, široki, dobro obeleženi, neverovatno kolio se svi drže propisanog ograničenja brzine. Semafori stoje na sred raskrsnice, pa ne morate da "krivite kičmu" dok gledate kad će biti zeleno.
Da vam neko trubne što niste startovali "k'o Šumaher", pa to nema teorije...   
Rastojanja izmedju kola na semaforu su tolika da uvek može stati bar jo jedan auto, ali niko se ne "ubacuje". Kad je zeleno onda je zeleno samo za vašu stranu...
Sve u svemu, na dobro se čovek brzo navikne i vožnja postane prava uživancija. Problem počne kad se vratite u "surovu realnost našeg saobraćaja" jer prvih par dana ko preživi...

I tako, vozimo se moj Majus i ja na aerodrom, skretanje 27, isključimo se, pa preko nadvožnjaka teramo dalje. Put više nije auto put, ali ima dve trake u svakom smeru...
Posle par milja, opet isključenje na kojem dolazite do mesta gde se plaća putarina. Putarina pola dolara, ali plaća se na sledeći način, prilaziš nekoj kućici, nigde nikog nema, nema ni rampe. Na zidu jedna plastika, kao neki levak u koji ubaciš 50 centi. Niti dobiješ neki račun, niti te neko gleda, niti se diže rampa... Ništa... Jedino ima kamera i ispod nje tabla na kojoj piše da ako ne platite putarinu, stiže kazna od 100$. E sad, pošto si uz onu siću od love za iznajmljivanje rent a car-a ostavio i depozit, ajd sad nemoj ubaciti...

Konačno smo stigli do aerodroma, zgrada lepa, sve "picnuto", sve "pod konac", parking velik, mesta kolko oćeš...
Linder - regionalni aerodrom... Ovaj aerodrom je poznat i po tome što se na njenu održava "Sun 'n Fun" uz Oskosh najveći skup sportskih, akrobatskih, kit plane i ultra lakih aviona...



Moram reći da sam mnogo više snimao kamerom, nego što sam slikao, i to su oni "čuveni" DVD o Top Gun-u koje prodajem...

No, koristio sam i foto aparat, tako da evo par slika...



Kad smo ušli u zgradu, kao u nekom hotelu, recepcija, kožne garniture, sa plafona visi replika aviona...



Na spratu fenomenalan restoran, sa mnogo "pilotskih" detalja... Svaki sto je oslikan drugom slikom nekog warbirda, sa plafona vise modeli, na zidovima mnogo sitnica...
Cela jedna strana restorana je ogromno staklo, tako da pogled "puca" preko celog aerodroma, koji je uzgred, kao i sve ogroman...





Negde u daljini, na desnoj strani aerodroma vide se male bele šatre - mesto gde se održava Top Gun.
Malo smo se raspitali i saznali kako da stignemo dotle...

Vratili smo se u kola i krenuli putem kojim smo došli.
Dok sam gledao gde je kapija kroz koji moramo proći da bi ušli na drugi deo aerodroma, Maja reče u jednom momentu: "Evo Ventura Drve ulica...".
Znate vi mene, bilo je u stilu: "Daj Majuse nemoj me zezati, nego bolje gledaj gde je ulaz"...
A ona ponovo: "Kad ti kažem, bila je tabla"...

Škip... rikverc i ono stvarno Ventura Drive road...

Sad kad pogledate onaj Google Earth sve se lepo vidi...
Došli smo Airport Rd-om i skrenuli levo u Drane Field Rd. Kad smo krenuli nazad, opet Drane Field Rd, a onda ćete videti sa desne strane Ventura Drive Est ulicu.
Na kraju, sa leve strane je FTE - Frankova firma...

Nastaviće se...
 

[drjack]

Au Mirce, na ovome bi ti pozavideo i onaj bradonja iz Kon Tikija.
Daj jos sto pre.. Na odmoru sam i nemam sta da citam

[marko]

Mirce, `jel je "mali Perica" na kraju postao clan biblioteke?

M.

P.S. Ona fora za startovanje na semaforu `ko Sumaher, umro sam 

[mirce]

Danas novi nastavak...

[mirce]

DRjack, evo nastavka, da ne čekaš dugo...
Marko, evo šta je bilo sa "bibliotekom"...

Znači da rezimiramo, u ponedeljak smo stigli u Majami, potom vožnja do Lakeland-a.
Utorak ujutro - pravac aerodrom gde se održava Top Gun i usput smo, konačno, došli i do Tijanove firme.

Utorak je dan pre početka takmičenja, koji se uvek održava od srede do nedelje.
O klasama i propozicijama ću pisati kasnije.
 
Evo nas pred FTE firmom.
Pre puta sam uradio "domaći zadatak", kupio i pogledao DVD o predhodnom Top Gun-u, održanom 2006-te.  Mnoge stvari i mnogi "likovi" su mi poznati.
O ovom takmičenju se uvek piše i po modelarskim časopisima, tako da čitajući i tu literaturi, znam dosta o manifestaciji.
Sve u svemu, stojimo ispred zgrade, na parkingu, mnogo kola, Frankov veliki džip Cadillac Escalade, dve ogromne prikolice sa modelima (posle sam saznao da je jedna Dinova) i neki ljudi koji se tu  muvaju...

Ulazi se pravo u kancelariju, meni poznatu sa DVD-a. Lepa velika prostorija, na dva zida staklene vitrine sa jedno 100-tinak maketa warbirda u raznim razmerama.
Na zemlji ispred vitrina mnogo kutija sa zapakovanim novim peharima namenjenim učesnicima...

Iza radnog stola sedi Frank, razgovara sa nekim ljudima, sećam se ko danas, bili su "kosooki", par ljudi stoji uza zid, pričaju, dolazi sekretarica, nešto ga pita...
Što bi rekli - frka...

Maja i ja smo ušli i čekamo prigodan trenutak da se javimo. Posle jedno pola minuta, ustaje Frank, prilazi nam, javlja se i kaže: -Izvolite...
Ja na mom "tarzan engleskom" predstavim Maju, pa sebe...
Dakle ne preterujem, ali čovek se toliko prijatno iznenadio, kad nas je video, da sam i ja ostao malo "zatečen" ljubaznošću.
Uz veliki osmeh, pala su već klasična pitanja kad smo došli, kako smo putovali, jesmo li ga lako našli i tako to...

Posle par minuta razgovora, videvši da je gužva, jer kako rekoh sutradan počinje takmičenje, pitam ja Franka kakva je "varijanta" za karte, parking...
Kaže Frank ovako, citiram:
- Karte ćete kupiti tu kod mene. Karte su 10$ po osobi i parking je takodje 10$. Znači 30$ dnevno, za pet dana, koliko traje Top Gun, 150$...

Kad sam dobio pozivno pismo lepo čovek napisao da ćemo biti VIP gosti, džabe parkin i sve tako...
Kad reče 150$, sad šta ću, 'di da se cenjkam, a opet odmah sam se setio rent a car-a i hotela...

Kažem ja Franku, nema problema, ali rekoh to nije ono što ste mi napisali u pozivnom pismu.
- Šta sam napisao? - pita Frank     
Ja u džep, izvadim pismo i dam mu.
Čita on pismo i počne da se smeška, pa veli:
- Ovo sam vam napisao da bi lakše dobili vizu. Top Gun je velika, ozbiljna i skupa manifestacija tako da... - i tu zastade na trenutak.
- Evo ovako ćemo – nastavi - platćete mi 100$, a ja ću vam dati propusnice sa kojima možete da udjete medju takmičare, na pistu, svugde... OK?...
Naravno da je OK... Rekoh samo: - Hoćete da vam platim karticom ili u kešu?
- Pa, u kešu naravno - nasmeja se on... 

I tako je sve počelo... 



Kad smo se tu raskusurali, vidim ja da je frka, pa rekoh,:
-Frank imam još samo dva pitanja, prvo, hteo sam da kupim modeli iz Tower Hobby-a... - i ispričam mu celu priču o spisku delova, planu za porudžbinu iz hotela, portiru, biblioteci...
Na kraju kažem:
-Nije problem da naručim iz biblioteke (mislim da i ja konačno odem jednom u biblioteku, he, he…), ali da li bih mogao da stavim adresu vaše firme da na nju stigne paket, jer tu uvek ima nekoga da ga preuzme...

Kaže Frank ovako, ali doslovno:
- Da li imate taj spisak ovde?
- Imam...
- Dajte mi ga, pa ću vam ja to sve naručiti popodne...
- Ali spisak ima 40-tak stavki...
- Jel imate vi taj spisak... - opet će on
- Imam...
- Pa, dajte mi ga ja ću vam sve naručiti...
- Ali sutra počinje Top Gun, a I kako da vam platim...
- Ma daj mi spisak i ništa ne brini. Danas je utorak, to će biti tu u ponedeljak, bićete tu o tada?
- Naravno, došli smo na Top Gun i ostajemo do kraja.
- E lepo, u ponedeljak dodjite i kutija će vas čekati...
- Thank you very much -  bio je moj odgovor...
- Šta ste hteli još da me pitate?
- Da li mogu da donesem kameru ovde u kancelariju i da je malo snimim kako izgleda, da mogu da pokažem drugarima gde sam bio?
- Naravno - kaže Frank - vidite ona vrata, idite tamo, tamo su radionice, ima modela, levo vam je stepenište, popnite se gore na tavan, i tamo ima svašta, ma osećajte se kao kod kuće...

Nisam mogao da verujem...
Jednostavno nisam znao šta da očekujem kad sam dolazio, ali posle ovih desetak minuta, bio sam oduševljen... Frank je  bio nevidjeno ljubazan, predusretljiv...

Vratio sam se u auto po kameru, a kad sam prošao kroz ona vrata, ljudi moji, kao da sam ušao u Alibabinu pećinu...
Modelarski raj... Modela na sve strane, neki se prave, neki gotovi, par velikih sanduka sa modelima koje su ljudi poslali iz Australije, Brazila, Bankoka...
Na tavanu... dakle, ne mogu vam ni opisati, "ubio" sam celu video kasetu snimajući svaki detalj...

Ta, kakvo dete u poslastičarnici, svinja u bašti ili nešto treće, ja sam bi oduševljen…

Prvo na šta sam naišao, dva momka krpe pukotinu na trupu od velikog Airworldovog Foke Wulfa 190. Pored njega stoji Moki 250. Posle sam video da je taj model leteo Dino I te godine pobedio u Pro Am Pro klasi…

U drugoj prostoriji, Thunderbolt finiširan u špricgitu, sa kompletno odradjhenim detaljima.
Ne zaboravite, to je 2007-ma, ja tada još nisam poleteo P 47 od Hangara 9.
Modeli kao ovi, tako nešto nisam nikad video uživo, jesam na slikama ili DVD-u, ali uživo ne...
Sećam se da sam razmišljao, kad ću ja praviti tako nešto?
Kako se to radi?


U trećoj, jednoj velikoj prostoriji, neki ljudi "čačkaju" oko modela. Prišavši bliže, javio sam se, I prepoznao sam Mike Selbi-a i "ekipu".

O Mike-u mogu pisati dosta, ali za početak, čistio da imate "sliku", poreklom iz New York-a, sa dvadesetak godina je već mešetario na berzi...
Godinama je bio šef svite kod sultana od Bruneja... Da, dobro ste pročitali...
Posle toga ponovo berza, investira u razne firme, predsednik je upravnog odbora lanaca hotela Kempinski...
Mike se uvek takmiči u Team klasi, gde jedan modelar pravi model (Mike), a drugi član tima ga leti.
E, taj što leti, je Ray Johns, general američke avijacije, pilot i test pilot, koji je leteo sve, od Force One predsedničkog aviona, do U2...
Uglavnom, njih dvojica i još dva "člana posade" rade oko velikog modela Tucano Embraer 312.

Ja malo gledam, malo snimam, vidim da su "raskupusali" model, pa im baš nešto ne ide sastavljanje, ali ja se držim sa strane i snimam. U jednom momentu okrete se Mike i kaže:
- Molim vas nemojte ovo snimati...
Rekoh: Sorry… - i nastavih da se "muvam" dalje po Frankovoj firmi. Gledao sam i dalje šta ovi rade ali, nisam ih snimao.

Selbijevi modeli su uvek vrhunac modelarstva, ali u pravom smislu te reči. Pošto ima neograničena sredstva, (priča se da je milioner, dolarski naravno) uvek pravi neki model koji ranije nije bio na takmičenjima.
Iz svoje high tech radionice u Bankoku, izlaze modele, čiji se prikazi, sem u modelarskim časopisima, često mogu naći i u novinama poput "Popular Science"...

Mike je 2007-me učestvovao sa Tucanom, kojeg je pokretao jet motor, ali sa propelerom.
Iduće sezone leteo je A 10, projekat nastao u saradnji sa Bogom, našim prijateljem iz Slovenačkog Mibo Modela, ali otome ću vam pisati kasnije...

Imao sam prilike da vidim sve te modele, Tucano - 2007-me, Mibov A 10 - 2008-me i F 111 Aardvark - 2009-te i ne mogu vam opisati koja je tehnologija tu ugradjena.
Za ovogodišnji Top Gun (2012) napravio je novi A 6 Intruder u 1/5 scale...

http://www.rcuniverse.com/forum/m_10959638/tm.htm

Prvi let je uradjen pre neki dan, a kako saznajem iz "pouzdanih izvora" to će biti novi jet u ponudi Mibo Modela   


Nastaviće se...


 


   

[mirce]

Razgledajući Frankovu firmu, stigli smo i do tavana, a tamo modela "k'o u priči"... Nažalost, manje sam slikao, a više sam snimao kamerom...

Posle razgledanja Frankove firme, Maja i ja smo otišli na aerodroma, do mesta gde se održava takmičenje.
Za takmičenje se koristi prilazna pista na sporednom delu aerodroma. 

Odmah se vidi da je Top Gun velika manifestacija. Mnogo šatora, tribine, stolovi, stolice, šatori za prodavce robe i opreme, pokretni restoran, jedno desetak elektro automobila (kao oni na golf terenima).
Deo sa šatorima je žičanom ogradom odvojen od dela koji je uz pistu i same piste gde se leti. Pored piste ima pet betonskih kocki 5x5 metara, gde takmičari pripremaju svoje modele pre poletanja.
Pored tih izlaza sede sudije (dvojica) i oni ocenjuju svakii manevar i figuru.

Kad smo stigli na aerodrom, nije bilo nikakve gužve, šta više, bilo je veoma malo modelara i modela. Ipak je to dan pre početka takmičenja i mnogi još nisu stigli.


Što se tiče samog takmičenja, ono je podeljeno u pet klasa: Pro Am Sport, Pro Am Pro, Team, Expert i Master.

Pro Am klase su namenjene modelarima čijim modelima se ne ocenjuje izrada. Dovoljno je pokazati sliku da je takav avion stvarno postojao u kolor šemi u kojoj je izradjen model.

Pro Am Sport je za modelare kojima je ovo prvo takmičenje, za one bez nekih velikih rezultata...
Pro Am Pro je sledeća "stepenica". Ove dve kategorije se smatraju za "niže" od ostalih na Top Gun-u. No, bez obzira na to, modeli su i tu vrhunski...

Što se tiče modela, e tu je zanimljiva priča. Prvo nema učešća za klasične ARF modele. Modelar mora dokumentovati da je model pravljen i model mora imati bar pet letova pre Top Gun-a.
Sa jednim modelom može se učestvovati tri puta.

Kako rekoh u Pro Am klasama je dovoljno prikazati sliku da je postojao takav pravi avion, dok se u ostalim klasama mora priložiti dokumentacija po kojoj je model pravljen.

Team klasa je, kako samo ime kaže, klasa gde jedan modelar pravi model, drugi ga leti.
Ovde, kao i u ostalim klasama postoji statičko ocenjivanje, na kojem 5 sudija ocenjuju ozradu,
Da sad ne idem u "sitna creva", ocenjuje se kontura modela, nijansa boje, srazmera oznaka, detalji... U dokumentaciji priložite slike pravog aviona i detalja na njemu, a sudije po tome uporedjuju kako je model napravljen.

Expert klasa je kategorija za modelare koji su model pravili sa planova ili kita, a Master Class je vrhunac, jer su u njoj modelari pravili modele sa svojih planova i projekata.

Ne bih trošio reči kako je svaki model odradjen, znači vrh... Ali, svaki...

Pola ocene, u klasama gde ima statički displej je izrada, a druga polovina je letenje modela. Svi lete pet startova, a četiri se boduju.
Piloti se trude da modele lete maksimalo realistično, kao što su leteli pravi avioni po kojima su modeli napravljeni.

Ocenjuje se sve, od taksiranja za poletanje, do taksiranja za sletanje. Ocenjuje se deset figura, pet su zadate, poletanje, prelet minimalnom brzinom, prelet maksimalnom brzinom, sletanje i ocena za ukupni realizam leta, a drugih pet figura pilot sam odredi i prijavi sudijama šta će da izvede.

Sudije, kad ocenjuju figure, ocenjuju samo deo leta koji se odvija ispred njih. Znači, kad izrulate model na pistu kažete sudijama: "Poletanje počinje sad" i poletite model. Kad ste to odradili kažete sudijama: "Poletanje je završeno" i nastavite da letite, trudeći se da letite kao pravi avion od modela.
Praktično kad preletite 3/4 kruga i ponovo dodjete u pravac prema sudijama opet kažete: sad izvodim, recimo, prelet minimalnom brzinom, figura počinje sad...
Kad to odradite opet kažete sudijama: "Figura se završila sad"...
I tako sve do sletanja.
Uvek je potrebno da sredina figure koja se radi bude spram sudija...

Pošto često u vazduhu bude i do 5 modela, svi lete ili levi ili desni krug, zavisi od vetra.

Takodje, sporiji modeli lete bliže zamišljenoj sredini kruga, a brži (jetovi recimo) spoljni deo kruga.

Sreda i četvrtak su namenjeni za Pro Am klase a u petak počinju i ostale 3 kategorije.
Frank je " lukavo smislio" da prva polovina pilota iz Pro Am klasa, zadnje letove ima u nedelju, tako da nema da pola učesnika ode posle dva dana.

Uf, dosta teorije...


U nastavku, konačno malo o modelina, ali to kasnije danas...
Sad odoh da modelarim...

Pozdrav

Mirče     

 

[mirce]

Kako napisah, malo sam radio na  Thunderboltu, pa sam zapostavio "putopis". No, evo nastavak...

Na aerodromu, dan pre takmičenja (utorak), nije bila gužva. Svi šatori su postavljeni, stolovi, stolice, tribine, reklame...
Sve je bilo spremno...

Prvi na koga smo Maja i ja "natrčali" bila je ekipa iz Meister Scale-a (pa, sad da neko kaže da to nije bila sudbina). PJ Ash sastavljao je svog Thunderbolt-a.





Već posle par reči, oseti se neposrednost u komunikaciji. Svi se smeškau, pa još kad čuju odakle dolazimo, osmesi postaju još veći...



P 47 mi je bio impresivan. Do tada nisam video uživo toliki warbird model...













Preko puta je bio "parkiran" Stearman od 1/3 scale...





Nažalost, zaboravio sam gospodinovo ime, ali se sećam da je iz New York-a i da su on i kolega putovali 2000 km da bi došli na Top Gun.





Na ovom modelu sam prvi put video Moki 215...

Tokom razgovora, prišao je jedan čovek i pitao čiji je model, da bi potom vlasnika Stearman-a pitao koju je dokumentaciju koristio za finiširanje. Ovaj reče da je imao neke slike i da je farbanje modela radjeno po njima.
Tada ovaj prvi reče da se Stearman sa tim oznakama u toj kolor šemi nalazi na aerodromu na kom smo, u hangaru u neposrednoj blizini.
Njujorčanin nije mogao da veruje, od tolikoh aerodrma u Americi, "njegov" Stearman je bio baš ovde...
Odmah smo se svi "spakovali" i otišli do tog hangara, a u njemu...











Bilo je tu i drugih...





Napolju je bio i jedan F 15...



...kojeg su posle uvukli u hangar...




U neposrednoj blizini je i muzej avijacije...











...sa prodavnicom suvenira...




Po povratku na deo aerodroma gde će se održavati Top Gun, sreo sam Mike Barbee-a...



...koji je učestvovao sa svojim modelom Waco YMF 5...
Ovo je drugi put da se takmiči sa ovim modelom, a predhodne godine je imao sudar u vazduhu, pri kojem je, srećom, samo oštetio krilo.
Naravno, sve je reparirano...







Da li treba da spomenem koji motor ga pokreće?




U blizini se nalazio šator u kojem su bili Frank Noll i Dave Jahanson.



Dave je prvi put na Top Gun doneo 1/3 skale velikog Albtrosa...







Detalji na modelu su fenomenalni...













Albatros je 3 metra raspona, pokreće ga Fuji 64, težak je 15,5 kg...


Stigao je i čuveni Greg Hahn...



U "prikoličici" su bila dva modela, B 25...







...a za takmičenje se spremao B 17...





...i dok je Greg "zalegao" da sastavi model, njegov Majus mu je pomagao...







Kao i većina, tako je i ovaj model "brutalno dobro" uradjen. Obratite pažnju na vedering...






Krajem aprila na Floridi je ujutro prijatnih 20 i kusur stepeni, ali preko dana temperatura čas posla predje 30... Tada prija prirodno cedjena limunada...




Airworld USA imao je veliki šator...



ispred kojeg je, izmedju ostalih "bisera", bio i Sea Fury od Brian-a O'Meara. Model je 1/5 skale, raspona 2,6 metara...



Sea Fury je dobio par nagrada...



...bio na koricana časopisa...



.. a zašto?  Nije teško pogoditi...











Inače, pokreće ga Moki 250, a audio - video ugodjaj je vrhunski...


I za kraj ovog nastavka, evo F 84 Thundersteak od Barry Raborn-a... Kako izgleda ozbiljan Jet model "iznutra" videćete na sledećim slikama...











Još malo detalja...










Toliko za sada, nastavak sa novim modelima ubrzo...

Pozdrav

Mirče

 
 

[mirce]

Moram "dati gas" na pisanje u ovom topicu, jer inače neću stići do odlaska da sve završim. Sorry na čekanju...

Sreda je prvi takmičarski dan na Top Gun-u. U deset časova je otvaranje i Frank tada pozdravi sve goste i učesnike i u kratkim crtama objasni šta se sme a šta ne sme raditi.
Sve je vrlo dobro organizovano, razglas radi non stop i ako nema komentara o letenju i modelima, u pozadini se čuje muzika...

Odmah se vidi na je počela manifestacija, gužva je mnogo veća nego dan ranije.
U sredu takmičari u Pro Am Sport i Pro Am Pro klasama počinju svoje nadmetanje.
Na izlazima na pisti ima mnogo pilota i pomagača, a pošto se leti 5 turnusa, stalno se nešto dešava.




























Radi lakšeg snalaženja, postavljene su table. Na jednoj strani je redosled letenja, a na drugoj rezultati...






U klasama Master, Ekspert i Team, sudije su počele sa ocenjivanjem modela...
















Šetajući se, naišli smo na šator od Selbija i njegove ekipe.
Ispred stoji veliki Tucano, onaj koji su dan ranije sastavljali kod Tijana u firmi.
Tek na aerodromu sam video da elisu pokreće jet motor!!!





Uz "Good morning", konverzacija počne lagano da "teče"...
Kako rekoh, svi su neverovatno "opušteni", ljubazni, nasmejani... Tako je bilo i ovde.
Reč po reč, u jednom momentu se Mike okrete i reče:
- Moram da vam se izvinim za ono juče u Frankovoj firmi. Nije nam nešto išlo oko sklapanja, pa smo bili malo "napeti"...

Izvinih se i ja, objasnivši da mi nije bila namera da smetam.
Kad je Mike čuo odakle smo, ispostavilo se da je bio u Novom Sadu. Takodje mi je ispričao da se, dok se bavio radio amaterizmom, često čuo sa jednim čovekom iz Pančeva.
- Preziva se Milošević, ali nije onaj... - nasmejao se u šali.

Mislim da je nadimak tog našeg radio amatera bio Mandrili ili tako nekako, a pričajući tada sa Gosn. Radovanom iz Pančeva, ispostavilo se da mu je to neki rodjak...
Kako je svet mali...


Velika većina modela su pravi "biseri" našeg hobija. Nivo izrade finiširanja i ugradjenih komponenti je veoma visok. Ovo važi pogotovo za jet modele.
Evo jednog, leteo ga je Ali Mashinchy...




































Slikao sam i Thunderbolte. Evo dva...

Prvi je odradjen u Flight Metalu. Ovaj model je izašao na koricama Fly RC Magazinai verujte (imam taj broj) izgleda kao pravi. Ipak, kad se pridje blizu vidi se da ovakav finiš ima veliku manu, lako se može oštetiti, a skoro nikako reparirati...



































Gore predstavljen model je pravljen sa Zirolijevih planova...


Drugi P 47 je farban...
































Nastavak ubrzo...

Pozdrav

Mirče






 

[disljenko]

Prelepo, hvala ti sto delis ovo sa nama !!!

[drjack]

Mirce,
Neki sam dan,  kratio tvojim tekstovima odmor, a sada mi ne das da radim!
Bolesno dobro, daj jos ...