Malim otklonima na dole (par stepeni), povećava se zakrivljenost profila krila, a time i koeficijent sile uzgona pri manjim brzinama od onih za koje je namenjen originalni profil. Time se postiže to, da jedrilica pri manjim brzinama postiže potrebni uzgon, a manjom brzinom lakše može da se jedrilica održi bliže centru termičkih stubova, gde je uzdizanje veće. E, ali problem je u tome, što se daljim spuštanjem izlazne ivice krila, taj deo krila sve više približava slomu uzkona i naglom skoku otpora, a naročito pri manjim brzinama (sletanje). Taj slom se, k'o za inat, ne događa u istom momentu na oba krila (zbog nesavršene simetričnosti krila, kosog opstrujavanja...). Ako se to desi kod flapsova, koji su odmah pored trupa, neće se desiti ništa strašno, jer su momenti sila manji zbog kraće poluge. Ostatak krila "ladno" može da isparira te nesimetrične sile, jer je udaljeniji od trupa i momenti sila su jači zbog veće poluge.
Al' sam ga zapetljao - svaka mi čast. Sve je to jasnije uživo i uz par skica, ali se ipak nadam da može da se razume i ovo.
E sad zamisli da eleroni glume flapsove, odnosno da ih spustiš kao flapsove pod velikim uglom. Onda je ta zona podložnija slomu uzgona od ostatka krila. Time se stvori situacija da te sile stvaraju jači moment zbog duže poluge, pa ostatak krila bliži trupu ne može da ih isparira. Šta se dešava, pa model se svali iznenada na jednu stranu, i to u blizini majčice zemlje...! Da stvar bude gora, pokušavanjem da se komandama parira - stvar se još više pogoršava. Komandovanje komandom nagiba u levo, da bi se podiglo desno krilo koje je naglo palo, još više obaraš desni eleron na dole, a levi eleron podižeš gore. Na desnoj strani krila se gubitak uzgona i rast otpora pogoršava, a levo krilo je izašlo iz gubitka uzgona i smanjilo otpor. Rezultat - umesto da izravnaš model, još više ga svališ u desnu stranu. Olivađivanje je u većini slučajeva - neminovno.
Uuuuuuuh!
Aj sad
