Thunderboltov prvi let
Juce, 11 septembra, konacno se sve "namestilo" da idemo da probamo Thunderbolta.
Dan je bio fenomenalan, suncan, bez vetra, trava na Cenejskom aerodromu kao tepih, i cela ekipa u dobrom raspolozenju...
Probnog pilota nismo menjali i opet je ta cast pripala Coki. Malo se neckao jer je i njemu ovo bio najveci a, pogotovo najtezi model koji je ikada leteo. Ipak svi smo bili svesni da boljeg za ovaj "posao" nema.
Na aerodrom su jos isli Sale, Bata, cika Dule Papic i naravno ja... Kasnije su nam se pridruzili Joja i Radovan iz Palanke...
Da ne duzim u "sitna creva", sastavio sam avion, naduvao vazduh u pneumatsku bocu, sipao pun rezervoar "corbe".
Pre paljenja motora proverili smo da li trapovi rade i posto smo ustanovili da je sve OK, kresnuo sam motor. Motor je je vec "sto puta" paljen kod kuce u dvoristu, i bez problema je proradio.
Pre desetak dana sam nosio Thunderbolta u Zemun na aerodrom i tada smo takodje probali neke stvari ali, nismo leteli. Pokazalo se da repni tocak nije bio najbolje stegnut i model je prilikom taksiranja skretao levo desno. Ovaj problemcic sam u medjuvremenu ispravio i sad je sve bilo spremno za prvi let.
Cenejski aerodrom je u potpunosti "bio nas" posto nije bilo nikakvih aktivnosti velike avijacije. Otisli smo na sred piste i pre samog leta pao je dogovor sta cemo i kako probati u vazduhu.
I konacno, motor zagrejan, flapsovi malo spusteni, pampersi na mestu, apaurini i bensedini popijeni, uzbudjenje na vrhuncu...
Coka daje gas Thunderbolt se zalece i posle tridesetak metara polece u blagom desnom zaokretu. Tokom prvi faze leta bila su potrebna, kako test pilot kaze, sitna trimovanja jer je model vukao malo desno i malo prema gore. No, posto je to doterano pocela je uzivancija...
Moja najveca briga je bila da li ce motor, Zenoah 45, biti dovoljno snazan za model od 12 kila i prilicno velikog otpora. Pokazalo se da nisam imao zasto da strepim. Coka je skoro sve vreme leteo sa pola gasa. Naravno, za petlju ili valjak mora se dati pun gas ali, u normalnom rezimu leta po' gasa mu je sasvim dovoljno.
Petlja koju je Coka izveo bila je velikog precnika i cak ni u najvisljoj tacci brzina nije opala, tako da je figura bila lep, pravilan krug.
Valjak me je, mozda od celog leta, najvise impresionirao posto je napravljen sporo kao da gledate pravi avion... Fenomenalno...
Zbog inercije i mase ovakvi veliki i teski modeli sve sto rade, rade sporo a, to cini realnost pravog leta.
Druga impresija je brzina kojom model leti. Thunderbolt leti sporije od, recimo, Zeroa kojeg trenutno "teram". Ni Zero nije mali ni lak (10 kila) ali, izgleda da zbog manjeg otpora, tanjeg profila "ide" brze. Mozda utisaku male brzine Thunderboltovog leta doprinosi velicina modela...
Ipak da se razumemo, brzina uopste nije mala i sto je najvaznije, pri toj brzini leti, kako test pilot opet kaze, vrlo stabilno i neutralno.
Posle pet sest minuta leta probali smo kako rade flapsovi, koji, kad ih spustis, u prilicnoj meri uspore model. Cini mi se da ce brzina sletanje biti samo malcicko veca nego kod Zeroa. Zero slece vrlo sporo za toliki model (2,1 m raspon, 10 kila)...
Sledeca stvar je bila da probamo prilaze za sletanje.
Coka je "izbacio" tockove, napravio jedan prelet i kad je krenuo u levi zaokret nesto je otpalo sa aviona...
Blagi sok, znoj je poceo da se sliva niz kicmu, u prvi mah nismo bili sigurni sta nedostaje. Napravivsi ceo krug videli smo da nema levog tocka.
E sad,treba sleteti a, tocka nema...
Brzo je pao dogovor da slecemo na "trbuh" sa uvucenim stajnim trapom, jer bi u protivnom izlomio sve poklopce trapova i verovatno iscupao onaj trap bez tocka iz krila. Jos smo "smisli" da kad model bude na, recimo, metar iznad zemlje ja ugasim motor a, Coka da cim dotakne pistu podigne flapsove. Ovo kako ne bi slomili elisu i ostetili flapsove...
Tako je i bilo, posle par probnih prlaza Coka krece na sletanje, flapsovi spusteni, model maximalo usporen, kad je dosao blizu zemlje ja prebacio kill swich, motor se ugasio i dve sekunde potom Coka ga je prizemljio da ne moze mekse biti. Model je klizio jedno 3 - 4 metra i stao...
Olaksanje zbog ovako dobog prizemljenja se videlo kog svih... Skoro da nam je pampers stvarno trebao...
Najinteresantnije je da apsolutno nikakve stete nema, ako se izuzme par sitnih ogrebotina sa donje strane trupa.
Njih necu ni da repariram, cisto zbog uroka...
Posto je sve dobro proslo posli smo da nadjemo tocak. Tu bar nije bilo problema, jer je skoro 13 cm u precniku i vidi se "iz aviona"...
Ustanovili smo i zasto je otpao, nisam zarezao osovinu i nisam na mali "crv imbus", koji steze osovinu, stavio "plavi loktit", hemiju koja ne dozvoljava odvrtanje srafova... Zbog toga je imbus popustio i osovina se izvukla iz noge trapa.
Skoro sam "dobio batina" od Coke i Saleta zbog ovog propusta, ali izvukao sam se nekako...
Odvrnula su se i dva srafa koja drze kapotaz i sad su svi zamenjeni sa srafovima malo veceg preseka navoja...
Jos jednom se pokazalo da sve mora da se radi do najsitnijih detalja.
Sve u svemu, veoma sam zadovoljan kako je sve proslo.
Generalno, model je za letenje ozbiljniji od Zeroa. Zao mi je samo sto nisam stigao i ja da malo letim i da ga "osetim". Ima dana...
Posle ovako "uspesnog rada" otisli smo do restorana "Misa" i uz pivce, skembice i gulas ponovo "sagledali situaciju"... Punih stomaka cinila nam se jos boljom...
Pozdrav
Mirce
