RC DRUŽENJE > PRETHODNI SKUPOVI
TOP GUN 2012
mirce:
Nisam hteo da otvaram ovaj topic pre nego što sam uspeo sve da izorganizujem u vezi ovogodišnjeg odlaska na Top Gun (održava se od 2 - 6 maja).
Bilo bi mnogo lepo da nas više odavde ide na ovu manifestaciju zajedno.
Cela priča nije samo Top Gun, nego i mnoge druge stvari koje se mogu posetiti, videti i doživeti tokom boravka na Floridi.
Što se tiče samog odlaska, pošto sam prošao celu proceduru, mogu vam reći da nije nešto preterano komplikovana, jeste košta, ali i to je relativno...
Verujte mi na reč, kad se vratite, posle ovakvog putovanja i svega što ono pruža, o potrošenoj lovi ni ne razmišljate.
Na kraju krajeva, 10-12 -ak dana na Floridi, sa svim troškovima, bez "džeparca", košta kao neki dobar "all inclusive" aranžman u Turskoj, gde je najveći doživljaj, uglavnom, švedski sto...
Šta vam je sve potrebno? Ne mogu reći najvažnije, ali prilično bitno je pozivno pismo.
To vam "ladno" završim sa Tijanom... Poslaće vam pismo u kome vas poziva da budete VIP gosti... i tra la la...
To kao da već imate...
Viza, koja se dobija u Američkoj ambasadi. Ovo je možda najkomplikovaniji deo priče, jer morate da ispunjavate neke uslove, a najvažnije je da im na neki način dokažete da nećete ostati u USA.
Sem aplikacije koja se ispunjava na sajtu US ambasade, potrebna vam je slika i uplata od 11800,00 din.
Treba da uplatitie i 940,00 dinara za zakazivanje razgovora...
Od dokumentacije ne treba ništa specijalno, radna knjižica - ako radite - prosek plata za zadnja tri meseca. Toliko o firmi...
Ako ste vlasnik, ne treba vam ni knjižica, nego samo rešenje od firme, prosek plata, potvrda o plaćenom porezu u firmi...
Za studente ne znam tačno... Piše na sajtu...
Možda najvažnije je neki dokaz da ovde imate ili ostaljate nešto ili nekoga zbog koga nećete ostati tamo.
Ja sam nosio prešenje o vlasništvu kuće i stana, potvrdu iz škole da ćerka ide u školu... Ništa više...
E sad, mi, Maja i ja, bili 3 puta i vratili se, pa nam je i to možda malo olakšalo celu stvar. Sve u svemu posle par rutinskih pitanja u ambasadi, dobili smo vizu na 10 god...
Što se tiče samog putovanja, najskuplje su dve stvari, avionska karta i rent a car tamo...
Karta je (na današnji dan) oko 550 evra (Pešta - Beč, Beč - Washington, Washington - Orlando i isto tako nazad).
Rent a car je oko 600 - 700$ i to je možda najveći trošak, ali bez kola se nemože otići ni sa aerodroma, znači ovo mora...
Hoteli nisu skupi. Pričam o normalnim hotelima, ne Hayat-u, Hollyday In-u, ali ne ni o hostelima...
Dvokrevetna soba je od 35 - 65$ dnevno. Maja i ja smo našli, zadnji put kad smo bili, hotel (sa bazenom), za 168$ nedeljno - da za 7 dana... Tu je uračunto sve, takse, osiguranja, sve...
Hrana je džabana... Recimo imate piceriju ("Cici's Pizza - http://www.cicispizza.com/home ) koja se reklamira "all you can eat" - koliko god možeš da pojedeš. Udješ platiš 5$ + 1$ za kolu, koja je uzgred budi rečeno 0,7 l i možeš ceo dan da sediš i da jedeš i piješ... Ne može da se iznosi ni hrana ni piće...
Ista priča je u nekim kineskim restoranima, jedino nije 5, nego 6$...
Hotelska soba ima mikro talasnu, frižider, pa možeš kupovati klopu i u radnjama i hraniti se na taj način...
O takmičenju ne vredi ni da pričam... VRH u svakom pogledu...
U okolini Orlanda ima toliko toga zanimljivog da ni 3 nedelje nisu dosta... Ali, recimo, ima dva velika muzeja avijacije, Kennedy Space Center, Diznyland, See World, Universal Studio, Bush Gardens, Dytona trkalište, Daytona Beach, bezbroj malih predivnih mesta na Atlanskoj obali i u Meksičkom zalivu...
Lista nema kraja
A tržni centri, nema šta nema, a cene smešne... Verujte smešne... Mali primer je, recimo, Nike radnja, bio sam u bar 30 raznih, gde NEPOSTOJE patike skuplje od 100$. I toliko koštajiu neke br 58 duboke za basket kožne...
Za smešnu lovu se obučete od glave do pete...
Najveći problem predstavlja prtljag, koji je u avionu limitiran na 20 kg po tašni, pa praktično ne možete da donesete sve što biste mogli kupiti...
Što se tiče samog modelarstva, sem fenomenalnih hobby radnji, tu je Frankova firma, Dino mi je obećao da ćemo ići u njegovu radionicu, nisam bio u BVM, a to je relativno blizu, mislim da ću ići i kod Scott Prosena da vidim sve one neverovatne modele (Wildcat, veliki P 47...)... tako da nema teorije da bude dosadno i da se ima i trenutak "praznog hoda"...
Eto, "nasladio sam vam" celu priču...
Ako ima neko da je zaineresovan za putovanje, nek se javi... Ima još vremena, ali što se više približava maj, karta će biti sve skuplja i skuplja...
Pozdrav
Mirče
mirce:
Iako u naslovu piše Top Gun 2012, evo malo slika i teksta kako je to bilo "onomad", kad smo išli...
Prvi odlazak je bio 2007-me godine. Stekli su se uslovi da možemo sebi priuštiti put u Ameriku i negde u ovo doba godine, poslao sam mail Frank Tianu, organizatoru Top Gun takmičenja, mail u kojem sam se predstavio i napisao da bih voleo da dodjem da posetim njegovu manifestaciju i da ga molim, ako može da nam (Maji i meni) pošalje pozivno pismo, jer nam treba viza za USA.
Verujte, nije prošlo 2 sata, stigao je odgovor, Frank uvek piše vrlo šturo, da nema problema i da samo napišem kakav tip pozivnog pisma treba da mi pošalje.
Raspitao sam se, poslao mu tekst i u roku od par dana poštar je doneo pismo. Imam ga i danas...
Znači čovek je napisao da poziva Maju i mene na Top Gun takmičenje da budemo VIP gosti, da moli američku ambasadu da nam izadje u susred radi unapredjenja modelarskih odnosa....
Sve u tom stilu... Šta da vam kažem...
Da skratim celu priču, jer ako "me krene" mogao bih o svemu ovome napisati knjigu, dobili smo vizu i krajem aprila bili u avionu koji je sa Surčina leteo u Milano, pa odatle za Majami...
Surčin, rano jutro, polazak za Milano...
Prvo sletanje je bilo u Milanu...
...pa, posle presedanja, pravac Majami...
Prve slike Američkog kontinenta...
...napolju je bilo minus 60-70 stepeni, a tome u prilog govori i inje sa spoljne strane stakla...
U Americi smo trebali da ostanemo 17 dana. Planovi su bili veliki, da se ide na Top Gun, da se vidi Majami, možda da se "trkne" do Ki Vesta, ili na suprotan kraj Floride do Pensacole u veliki muzej avijacije...
Kako smo prilazili Majamiju, polako smo shvatali da to baš neće biti tako. Jedno pola sata pre sletanja avion je već leteo iznad predgradja...
...polako se spuštajući i praveći prilaz ka aerodromu...
...da bi konačno, posle 12 sati leta, sleteli...
Nastaviće se...
Gatti.Gatozza:
Verujem da na ovom forumu nema osobe koja ne bi volela da ode tamo. Srćan put i napravi puno fotki! (res)
mirce:
Gati, u pravu si, nema ko to ne bi voleo... Nažalost u trenutnim okolnostima velikoj većini to je nedostupno.
Da se ne lažemo i ja ovo radim, sad već na "teške mišiće", ali još nekako uspevam...
Ideja ovog pisanja i jeste da uz slike i priču, na neki način probam da opišem mnoge lepe stvari koje sam doživeo.
Kad sam se vratio posle prvog odlaska, to je ovo o kojem trenutno pišem, smeškao sam se 6 meseci... Ovako šta vam totalno promeni poglede na život, na svet, na mnoge stvari...
Zato i kažem, novci koje platite, njih se, posle svega, ni ne setite, nego samo razmišljate kako da odete ponovo. Pola godine vas "drži" doživljeno, a sledećih 6 mesci se "ložite" kako ćete ići ponovo... Neverovatno...
No, da se vratimo putovanju...
Pošto smo stigli u Majami, prošli pasoške kontrole i sve što treba, došli smo do tačke da: "Šta sad?"
Prvi put smo u Americi, ajde, putovalo se po Evropi, ali to je totalno druga priča. Nismo imali predstave kako će sve to izgledati u Americi, zmišljali smo šta nas čeka, slušali priče od drugih, ali...
Sleteli smo oko 14 časova po lokalnom vremenu i trebalo je otprilike sat vremena da se sredi "papirologija"...
Plan je bio da iznajmimo rent a car i da se odmah uputimo ka Lakeland-u, mestu gde se održava Top Gun i gde je Frankova firma. Lakeland je u "sredini" Floride, nekih 300-tinak km od Majamija...
Pitao sam jednog policajca na aerodromu gde se iznajmljuju kola i uputio nas je na sprat niže. Pošto je aerodrom "mali" da ne bi pešačili u dugačkim hodnicima su postavljene trake...
Stigosmo do nižeg sprata, a tamo, pult, dugačak jedno 70 metara i "malih milion" rent a car firmi.
Gledali smo na internetu, iznajmljivanje kola za 17 dana košta oko 400 - 450$ i sa otprilike tolikim iznosom sam računao da ćemo proći... Kad ono medjutim...
Stali smo kod prve firme, objasnili da nam treba auto "economy" klase, rekli na koliko dana, kuckao je onaj tamo nešto i reče: "No probem - 940$..."...
Mal me šlog nije udario...
Thank you... odosmo mi do susedne firme, pa sve ispočetka... E tu je bilo jeftinije - 860$...
Opet ista procedura kod trećih, četvrtih gde nam konačno objasniše da jeste ta cana od 400 i kusur dolara, ali u njoj nije porez i osiguranje, koje je skoro skuplje od iznajmljivanja kola...
Na kraju smo iznajmili auto za 740$, jeftinije od toga nije bilo...
Lepo nam je počelo...
Za sada se sve dešava u aerodromskoj zgradi. Dobili smo papir i na pitanje gde se preuzima auto, rekoše nam da izadjemo napolje i da će doći "šatl" - mali bus - koji će nas odvesti do placa gde se preuzimaju vozila...
Tako je i bilo, dodje neki mali bus, šofer iskočio ubacio prtljag, mi ušli, seli i bus kreno... Ljudi moji, kad smo mu izašli iz aerodromske zgrade, a ono puteva, od gore, od dole, se leve, sa desne strane u dva u tri nivoa... Gospode Bože, pa ko će ovde da se snadje...
Vozio nas onaj majstor jedno 20 minuta, Maja i ja se samo zgledamo...
Konačno smo stigli...
Gde smo, nemamo pojma... Kako ćemo dalje, još manje znamo...
Dotera neka "ribica" auto, nova Kia, u Evropi se taj model zove Šuma, lep nov 4000 milja na satu, srebrn, voda se još cedi sa njega, opran, pun tank...
Kažem joj gde idemo, ona nas pogleda belo, okrete se i ode negde... Nema je par minuta i evo vraća se, nosi dva papira, jedan kako da stignemo do puta koji vodi prema Lakeland-u i drugi, kako da se vratimo...
Na papiru napisano, kao za debile, vozite do kapije 12 metara, onda skrenete levo - vozite 150 metara i na semaforu skrenete... I sve tako, ne možeš da se izgubiš sve da 'oćeš...
Na kraju izadjosmo na put sa 6 traka i pravac sever - Lakeland...
Lakeland nije baš blizu, ima jedno 300 km... Vozili smo skoro do 10 uveče i konačno stigli...
Interesantno je reći da na američkim putevima nema znakovakao kod nas, da recimo piše: Lakeland 200 km, pa onda kako prilaziš sve manje i manje...
Tamo piše Nord (sever) i ti se držiš tog pravca sve dok ne dodješ baš blizu mesta u koje ideš i onda ima znak na kojem izlazu treba da izadješ sa autoputa...
Druga stvar, za koju nisam znao kako je rešena, su pumpe ili restorani usput. Znači na autoputu nema, kao kod nas, malo malo pa pumpa, nema...
Imaš tablu na kojoj piše na koje pumpe i koje restorane ćete naći, ali morate da sidjete sa autoputa...
Konačno smo stigli u Lakeland, tabla sa imenom mesta, ušli smo u grad, ulice, kuće, trotoari, rasveta, ma sve po redu, jedino nema ni jednog pešaka, nigde nikog da ide "tabanom"...
Ima kola, ali nema prolaznika...
Znamo mi koji smo hotel iznajmili, ali ne kako da do njega i dodjemo. Sad bi hteli nekog da pitamo, no kako rekoh nema nikog da ide peške...
Vozimo tako milju, dve, tri, pet, pazi 5 milja je 8 km, sve u istoj ulici... Lakeland ima oko 120000 stanovnika, znači nije neko preterano veliko mesto...
Konačno u daljini ugledasmo patrolu i parkirasmo se, pa da pitamo policajca gde nam je hotel. Pokazao ja rezervaciju i on mi reče da vozimo još jedno 10 milja!!!! i da će onda sa desne strane biti naš hotel.
Ja seo u kola, pita Maja gde je, i kad sam joj rekao da treba da vozimo još jedno 16 km, a već smo prešli 8, samo me je pogledala, mislivši da je zezam...
Na kraju, stvarno tako i beše, posle 10-tak milja naš hotel...
Recepcija, iznajmili smo sobu, cena preko interneta 48$, ali kad smo je iznajmili, porez + osiguranje 62$... Kažem ja Maji lepo nam je počelo...
Ujutro kad smo se pobudili, to je bio utorak, dan pred početak Top Gun-a, plan je bio da se krene kod Franka u firmu.
Sišli smo dole na recepciju, pitam ja gde je Ventura drive ulica, tamo je Frankova firma, onaj me gleda, pojma nema...
Šta ću sad, gde da idem, pitah gde je aerodrom na kojem se održava takmičenje? E to je znao i opet smo dobili dva papira, jedan kako da odemo od hotela do aerodrom i drugi kako da se vratimo...
Sledeći mali šok bio je kad smo na pitanje gde može de se nešto kupi za doručak i još neke sitne potrebštine čuli da je najbliži "dućan", Walmart, nekih 5 km od hotela...
Ima li nešto bliže - nema, to je najbliže...
Polako smo počeli da "kontamo" da je ovde sve prilično daleko i da, kako rekoh, bez kola, nema teorije da se živi...
Kad sam dolazio u Ameriku, smislio sam da ću kupiti kit od Top Flite - Thunderbolt (da, to je taj koji je sad Gaborov) i mislio sam da ga, sa svim ostalim delovima, mogu naručiti i platiti iz hotela i da mi na adresu hotela može stići paket.
Recepcioner me je odmah razočarao, rekavši mi da od toga nema ništa, jer niti mogu da ga naručim iz hotela, niti oni mogu bez mene da ga preuzmu...
Vidim ja da to baš neće ići kako je "mali Perica" zamislio, ali ajd' videćemo šta će biti...
No, recepcioner mi reče da mogu sve naručiti iz gradske biblioteke, no oko preuzimanja opet može biti problem...
Kad smo izašli napolje konačno smo videli kako izgleda hotel:
Na parkingu Hammer...
Nastaviće se...
disljenko:
Sigurno je lepo doziveti sve to i biti na takvom skupu gde su sve vrhunski modelari pa samim tim i modeli. Svaka cast i lepo da se nauzivas sa suprugom na tom putu. Sve najbolje !!!
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page
Go to full version