Kada se nešto dobije na jednoj strani, na drugoj se mora nešto izgubiti i to po principu održanja energije. Konkretno, ako se dobije veliki uzgon na određenom profilu, gubi se na brzini i stabilnosti. Razlika pritisaka između gorne i donje površine je veoma velika kod gore izabranog konkavnog profila, što prouzrokuje manju stabilnost i težu upravljivost modela, pogotovo pri većem opterećenju. Ostaviti ovaj profil za krajeve krila je katastrofalno loše, osim ako se ne pribegne smanjenju veličine profila (sužavanju krila) i dodavanjem vinglete u nekom boljem obliku od gore viđenog na slici, jer inače ono što se dobije na krilu, izgubi na krajevima krila.
Napadni ugao profila treba da je manji na krajevima krila od napadnog ugla u srednjem delu, isto sa ciljem smanjenja vrtloženja na krajevima (wingtip vortex) i smanjenjem momenta savijanja u korenu krila.
Postoje profili koje daju dovoljno veliki uzgon pri većim brzinama i sa manjim napadnim uglom, a da su mnogo stabilniji. Naravno takvi ne rade toliko dobro pri malim brzinama. Zato je dobro ako se geometrija profila može menjati na već poznati način i to pomeranjem 20-25% zadnjeg dela profila gore dole. Te površine se ne smeju pomerati na krajevima krila, jer uvode veliku turboleniju na krajevima u spuštenom položaju, što veoma negativno utiče na stabilnost. Na krajevima je dobro da radi samo kormilo nagiba, eleroni.
Sve gore navedeno je samo nekoliko opštih principa pri konstruisanju krila za klasično letenje. Dakle profil je važna stvar ali nije sve.
Samo napred.