Stalno mi se postavlja pitanje impresija nakon obavljenog letenja sa jet modelom.
Gde god da zagrebete po litereturi i netu, cucete da je letenje ovakvog aviona vrhunski dozivljaj i neponovljivo rc iskustvo.
Da li je moj utisak takav, cucete u nastavku.
Visoka cena ovih modela i kompleksnost konstrukcije i opreme odvajaju ovaj vid modelarstva od velike vecine modelarske populacije, ma gde u svetu.
Tako, da letenje jetova nije cest slucaj ,nigde.
Kod nas jetovi se mogu sresti samo u dva grada u Srbiji.
Iako mnogi elektro ducted fan modeli kao i tri modela ducted fan sa glo motorima postoje i lete ili su nadomak letne faze, ipak turbina kao pogon cini celu pricu specificnom, ako nista drugo ono zbog abnormalno velikih potiska i naravno,zvuka.
Nekada davno, 90’ih godina imao sam prilike da letim glo ducted fan model i letenje ovakvih modela mi se veoma svidelo.
Kod jet koncepcija, avioni se ponasaju veoma neutralno.
Ne postoji reaktivni obrtni moment, tako da je samo zaletanje po pisti kao i ponasanje aviona kroz manevre savrseno i potpuno neutralno.
Brzine kojima lete su vece nego obicni modeli.
Takodje, jetovi mogu leteti i veoma sporo. Fenski F 16, firme Byron jedno vreme je drzao najbolji rezultat u sporom letu, brzinom od 16mph.
Interesantno je, a u prvi mah i neobicno, sto je rekcija na komande u najmanju ruku cudna. Komandne povrsine su opstrujavane samo usled kretanja aviona, a ne usled kretanja vazduha iza elise. Nesto nalik sustoj suprotnosti 3d letenju.
Koliko god brzo leteli jet-a, ako napravite ostar zaokret pod velikim napadnim uglom, avion moze vrlo lako da padne u stall-ing a komande da vam postanu neefikasne.
Kada sam birao avion za mene, nisam se zadovoljavao klasicnim avionom sa mlaznim pogonom.
U razgovoru sa Magicom, rekao mi je da mu je klasicno koncipiran jet zelja i takva odluka je za svako postovanje.
Sve je tu, zvuk, kompleksnost, brzina....medjutim ja sam zeleo „rasnog“ mlaznjaka.
Dva repa, kompletno pomerljiv horizontalac, mala krila sa velikom strelom, one sexy usisnike...jednom recju zivotinju od aviona.
Kod ovakve koncepcije, trup generise veliki procenat uzgona ukupnog aviona, a pri tome napadni uglovi pod kojima mozete leteti (sletati) su mnogo veci nego kod klasicnih konstrukcija.
Posto imam F 16,F 15 avion koji svi hvale kao vrlo letnog, je bio odgovor mojim zeljama.
Takodje smatram da ako zelite kvalitetan avion koji je podvrgnut takvim naprezanjima, brzinama i mukama, jedino pravo resenje je kompozitna konstrukcija.
Vrlo je cvrst, dovoljno elastican, robustan, nema problema sa skrivenim prslinama koje drvena konstrukcija vrlo uspesno skriva, kao ni sa starenjem i zamorom konstrukcije.
Kora je tanja pa unutar trupa i krila imate bar malo vise mesta da smestite gomilu opreme koju ovakvi avioni moraju imati.
Letenje je bila ipak nepoznanica.
Nekoliko impresija za citaoce ovih postova...
Odziv na gas je kao „testo“, vrlo mekan i usporen.
Prvi razlog je sama tromost pogonske grupe a drugi sto vam potisak eksponencijalno raste sa brojem obrtaja.
Na 50% obrtaja imate svega 20% potiska , ali zato izmedju 70 i 80% broja obrtaja imate bar 30% prirastaja potiska.
To je razlog zasto se ovi avioni lete u sto konstantnijim rezimima rada motora i sto u toku leta nije ni potrebno silaziti ispod 50% gasa.
Prve impresije rulanja F 15 na Beogradskom skupu su bile da je vrlo tesko taksirati ovakav model. Dok stoji, polako dodajete gas a nista se ne desava.
Onda kada dodate jos malo, avion jurne po pisti.
Razlozi za ovo su upravo sto, prvo, turbina kasni sa primanjem gasa a drugo ,nelineranost potiska.
Nakon taksiranja po betonskoj pisti, zakljucio sam da je situacija slicna, ako ne i ista.
Ako je avion opremljen kocnicama na tockovima, kao moj F 15, situacija se malo popravlja na bolje.
Resenje je u vrlo polaganom dodavanju gasa, cime ce se izbeci posledice tromosti turbine, kao i podesavanje krive gasa sa negativnim eksponentom.
Eksponencijalna kriva potiska sa brojem obrtaja, uparena sa eksponencijalnom krivom sa negativnim eksponentom polozaja palice i broja obrtaja, dace kao rezultat nesto priblizno linearnoj promeni potiska i gasa.
Ovako ce taksiranje biti mnogo kontrolisanije ali ce zvuk turbine cudno pratiti palicu gasa.
Ovo ce naravno, primetiti samo pilot.
Preporuka oca jetova Bob Wioleta je da se jet ovi polecu tako sto se avionom odtaksira 15-20 metar niz pistu, ukljuce kocnice, elevator navuce do pola na sebe, da 50% gasa, puste kocnice i polako doda gas do kraja dok model projuruje pored vas. Kada avion postigne dovoljnu brzinu, sa do pola navucenim kormilom, poletece sam.
Kada sam poletao F 15 mislio sam da sam sve uradio bas tako, ali kasnije sam gledajuci snimak video da nisam.
Prvo, odlucio sam da polecem sa malo manje od pola flapsa. Plasio sam se aerodinamickog momenta koji je mogao da nabija nos na dole, kao i varijante da poletim suvise rano.
Drugo, nisam stao pored aviona vec iza njega.
Posto iza jeta vlada pravi pakao od buke i topline, morao sam stati malo vise iza i u stranu, pa mi je poletanje izgledalo dugacko.
Gledaoci koji su stajali sastrane kazu da im se ucinilo da je F poleteo vrlo brzo.
Elevator nisam drzao na sebe, verovatno iz neke panike koja me poprilicno drzala pri poletanju.
Pri tome, avion mi je malo vukao u desno a nisam imao volje da radim na linkovima toga dana, kao i da rasturam pola nosa aviona.
Mozda sam se suvise pouzdao i u Futabin gyro 240, koji nije bio podesen u avcs vec u normal modu.
Iako je ovo skretanje bilo lako kontrolisati, ipak mi je odvlacilo deo koncentracije i prevagnulo je u odluci da stojim iza aviona pri poletanju.
Kada sam povukao palicu avion se jako lepo odlepio ali je bilo prisutno odredjeno ljuljanje.
Ucinilo mi se da sam ga odlepio prerano, ali posto je vrlo lepo penjao , ocigledno je nesto drugo bilo po sredi.
Cim sam napravio desni zaokret, shvatio sam da je avion preosetljiv na elerone.
Za ovo sam iskljucivo sam kriv jer sam hodove podesio tako da su malo veci nego sto je uputstvo propisivalo, a pri tome nisam ukljucio expo.
Povrsine elerona su vrlo male i nije mi se ucinilo da hod od jednog inca (12.5mm nagore i isto toliko na dole) moze biti dovoljan. Za pocetak imao sam 30mm ukupnog hoda i oko 24mm na dualrate-u.
Ipak, kada sam dual rate-om skinuo 20% otklona, sve je bilo mnogo bolje ali i dalje se avion valjao kao od sale. Bilo je pravo uzivanje napraviti nekoliko valjaka, kao i jedan brz valjak u dva razdela, sa poduzim letom na ledjima.
Iako licno nisam ljubitelj expo-a na komandama, ipak avion sa ovakvim dijapazonom letnih brzina mora ih imati.
Posto je avion bio izuzetno brz, izvodjenje lupinga i polukunbanskih osmica mi je davalo vremena da letim, malo se opustim a da mi pri tom avion ne ode daleko od mene.
Prilikom lupinga, koji je bio lep veliki i potpuno u pravcu, dok sam se penjao, ucinilo mi se kao da avion previse brzo usporava. Tada sam video da sam sve vreme leteo sa 50% gasa i cim sam gurnuo palicu, ucinilo mi se da je F poceo da ubrzava penjuci se vertikalno.
Jednom reci strasno, avion od preko 11 kg,(sa gorivom) a tolika snaga...
Ucinilo mi se da sve sto sam znao i leteo do sada u ovih 30 i kusur godina nije dovoljno...
Osecao sam se kao da ponovo imam 6 godina i da po prvi put drzim stanicu u ruci.
Rekao sam vec da sam u tehniku potpuno verovao. Cim sam poleteo uvukao sam stajni trap i nisam ni razmislajo da li ce sve funkcionisati jer sam sve proverio 1000 puta.
Ipak, pomislio sam „ne daj boze da nesto sada zakaze“ ili motor stane.
Naravno,mnogi sati provera , silna konstruisanja i mozganja su se isplatili i sve, bas sve je savrseno funkcionisalo.
Zato je sada sve ovo jedno prelepo iskustvo.
Cuo sam da je Zoli je u jednom trenutku rekao da bi bilo pametno probati sleteti ovu alu od aviona.
Ucinilo mi se to kao dobra ideja pa sam izvukao stajni trap i ponovo spustio flaps na pola. Krenuo sam 3. i 4. zaokret ali nikako nisam mogao da udjem u pravac piste. Bilo me je strah da udjem sa vecim nagibom jer mi se cinilo da ce avion otklizati, iako su sve komande savrseno bile efikasne.
Prilaz i prvi prelet preko piste sam izveo tako sto sam totalno premasio pistu u 4. zaokretu, ali sam to izveo na dovoljnoj udaljenosti da sam uspeo naknadno da se poravnam sa pistom.
Na oko 5 metara sam dodao gas i iako odziv turbine kasni, a ja sam poprilicno podigao nos F-u kada je turbina prihvatila potiska je bilo dovoljno da sam odmah mogao da krenem vertikalno na gore.
Ucinilo mi se da se cela pista tresla od grmljavine JetCat-a, mada su to izgleda bila samo moja kolena.
Sledeci skolski krug sam izveo mnogo sire.
Odmagalo mi je to sto je bio sumrak, spremala se oluja, sve je bilo sivo, a posto je F ofarban u dve mat sive boje, nije se videlo nista. Kada me je malo panika prosla, shvatio sam da jos uvek na nosu drzim naocare za sunce.
Kada sam ih skinuo, sve je izgledalo mnogo bolje.
Idemo ponovo, flaps na pola, tockovi izvuceni, 3. zaokret, 4 zaokret....sada sam sve izveo mnogo bolje. Leteo sam oko 5 minuta i znao sam da imam goriva za jos nekoliko pokusaja, tako da me je sve to poprilicno smirilo. Uz to, avion se ponasao savrseno.
Ni jedan trimer nisam ni pipnuo. Avion je blago penjao, ali sam u pocetku zaboravio da uvucem flapsove. Kada sam to ucionio, apsolutno ni jedan klik trimera nije bio potreban ni po kojoj osi.
Ovo mi se prvi put desilo u modelarskoj karijeri.
Kada sam usmerio nos ka pisti, palo mi je na pamet da probam da spustim flaps do kraja ali iako je to mozak zeleo, ruke nisu slusale pa sam prelomio da je bolje da ne cackam mecku.
Iz straha, dovukao sam se skoro do mesta gde sam stajao sa poprilicno velikim gasom, a kada sam poceo da dizem nos na metar od zemlje, skinuo sam gas.
Jetcat je predivno zapistao spustajuci obrtaje na relant a meni su se sve dlake najezile. Kao u Top Gun-u kada Tom Kruz slece Tomcat-a na nosac.
Zatim je pocelo navlacenje i navlacenje i F je vrlo kontrolisano gubio brzinu ali je ploveci na vazdusnom jastuku efekta podloge odleteo skoro 100 metar niz pistu.
Dodir sa zemljom je bio savrsen, na glavne tockove, sa prelepo dignutim nosom.
Ono sto me obradovalo je sto me u tim poslednjimn ravnanjima, kad je avion bukvalno zalebdeo iznad piste, vetar malo zaneo u levo, ali sve je bilo vrlo popravljivo jer je avion savrseno reagovao na komande.
Da se nisam onoliko dovlacio sa gasom i da sam izvukao flaps do kraja, verovatno bi sve izgledalo jos bolje.
Ali da ostavimo nesto i za drugi put.
Rezime tog trenutka, ako leti tako neutralno, kao sto leti, polece tako brzo, kao sto polece ako ne stojim 10 metar iza njega nego sa strane, ako je sposoban da tako lepo uspori pre dodira sa zemljem a pri tome tako stabilno leti i tako lepo reaguje na komande, onda je to zasigurno jedan velicanstven avion.
To je ono sto sam zeleo.
Pri tome, ono zanosenje bocnog vetra govori da F nije obicna cepanica, vec da takva koncepcija stvarno omogucava neverovatan dijapazon brzina i upravljivosti.
Ono sto je rezime takodje zakljucio je da je ovo vrlo ozbiljan projekat.
I tesko da je model za svaki dan...
Kada u Srbiji, zavrsite sa ovako ozbiljnim avionom imate nekoliko mogucnosti.
1. Ponudite ga Zubi na prodaju,
2. Ponudite ga negde u Evropi na prodaju
3. Okacite ga da visi sa neke dovoljno velike i visoke tavanice
4. Ili po svaku cenu nastavite da ga letite
Posto mi je jet decacka zelja, po svaku cenu , letecu ovaj avion.
Neka to znaci da svaki put idem na aerodrome udaljene i do 150 km, neka to znaci da jedva dijagonalno stane u mog Shevroleta, neka to znaci i da u buducnosti moram da kupim veci auto i napravim vecu radionicu....neka to znaci i da moram da teskom mukom nabavljam gorivo ili ne letim ako nisam idealno raspolozen ili skoncentrisan.....neka je sve oko ovog aviona samo muka....ja cu ga leteti.
Onaj pistavi zvuk turbine kada sam sletao je dovoljan da je sve vredno toga.
Osecam se ponovo kao decak.
Volim ga ...i nista drugo nije vazno.
Da bih leteo cesce, sledeci jet cu koncipirati drugacije. O tome ce te citati jednom, ili ce te uskoro videti.
Moramo nesto ostaviti i za buducnost, da nas vuce napred.
Da li je vredno svih tih sati rada, para, svadja i sujetnih pogleda koje ce te zasigurno osetiti kada zagrizete ovakav zalogaj......da ako ste to oduvek zeleli.
Uvek sam smatrao da covek u starosti ostaje da se seca svega nekoliko lepih trenutaka u svom zivotu.
Prvi poljubac, prva ljubav, vencanje,rodjenje dece, diplomski.....ja cu se secati i letenja mog jet-a.
Svako vece kada legnem, pre nego sto ugasim svetlo, nekoliko trenutaka gledam u prelepe linije trupa i repova mog aviona koji stoji zastitnicki parkiran na orman.
Uvek posle toga zaspim sa lepim mislima.
Sada sam krevetac svoga naslednika postavio tako da ce to i njemu biti verovatno nesto cega ce se secati kada malo poraste.
Nadam se da ce u godinama koje dolaze njegov otac morati da napravi jos nekoliko jet-ova jer ce potraznja za njima u porodici Pantic porasti.
