Kompletna priča o Hellcatu stala je u par stihova...
Pravio sam Hellcata, više od dve godine rada,
dete mi krenulo u školu, posedela i brada...
U početku bilo je ko u Anderenovoj bajci,
da mu pridje blizu, branio sam i majci...
I sve beše „do bola“, izrada fantastična bila,
dok ne utvrtih da Hellcat ima više od 20 kila...
U tom momentu, udarih ja u zemlju tvrdo,
cela je ova priča, krenula niz brdo...
Nakon prvog leta, Hellcat, sa ledja me gledi,
sve to polako poče da me jedi...
Mislih „pašće tjuning“,
dokopah se i novog motora,
al’ se problemi nastaviše,
o, kakvog li smora...
Kad sam na kraju i ja prinudno sleto’,
svatih da sam na ovu priču, konačno tačku meto’...
Ipak ovaj story, ima happy end,
Hellcata je kupio moj dobar friend...
Od dobijene love, u sto pedeset rata,
napraviću Hellcatu sad ja novog brata.
Računam, kao i uvek kad je reč o deci,
trebaće mi za to oko devet meseci...
Taj novi model neće biti klon,
lepši, lakši i jači mora biti on...
U teoriji sve to, mnogo lepo zvuči,
al, ima devet meseci Mirče da se muči...
A, budućim čitaocima, savet daću lak,
ako se emotivno primate,
ne čitajte dalje,
što da vam skače tlak...
Levo u vrhu ekrana, strelica postavljena je zato baš,
ako ćeš se sekirati,
pritisnuti je treba odma’,
mislim, čisto da znaš...
Zahvaljujem se svima što su sa mnom,
u ovoj avanturi bili,
mnogo ste mi dragi a, neki i mili...
Čujemo se i vidimo,
a, za ubuduće znaj,
kod mene i dalje rade telefoni, mail a, može i replay...
