Nebeska buva (Pou du ciel)
Prica po malo asocira na vec vidjeno (deja vue) ili ljubav na prvi pogled, ali cinjenica je ta da se i ne secam kada to bese u proteklih 40 godina, kada sam je prvi put ugledao.
Mislim da sam oduvek znao da ovaj mali avioncic postoji, ali se prica uoblicila kada mi je pod ruke dospela knjiga moga drugara Preze Miladinovica pod nazivom “Pou du ciel” ili u prevodu -Nebeska buva.
30-ih godina proslog veka, avijacija je bila u vrtoglavom usponu.
I sv. rat se zavrsio i avioni su polako od bicikala sa krilima postajali mocni i pouzdani aparati. Ono sto je najvaznije, postajali su i dostupniji sirem krugu ljudi. Samim tim, poceo je da se javlja veliki elan za samogradnju aviona.
Anri Minje (Henri Mignet) bio je covek koji se, po njegovim recima, plasio aviona, ali ga je zato letenje vrlo privlacilo. Posto ga letenje u balonima nije ispunilo tako kako je zeleo, samogradnja necega sto bi trebalo da leti, a sa druge strane da ne bude avion ga je opsedala. Posle nekoliko manje vise uspelih konstrukcija, uspeo je da nacini nesto sto je poprilicno licilo na malu simpaticnu spodobu, koja je i tema ovoga teksta.
1936. godine u casopisu Le sport de’lair (vazdusni sport),objavljuje planove i nacin kako da sami napravite letelicu koja je potpuno sigurna i koja ne moze pasti.
Posto je bio vrlo aktivan u letenju i posto je veliki broj ljudi video njegove letelice, odziv je bio fantastican. Nakon toga, napisao je knjigu, u kojoj tek nakon 209 strana zapocinje pricu o izgradnji Buve, dok u prvom delu objasnjava nacela i zakone letenja.
Projekat je zaziveo.
U jednom trenutku, smatra se da je u izgradnji bilo preko 200 ovih malih letelica.
Neverovatna je cinjenica da je zaista vrlo veliki broj ljudi, bez tehnickog znanja uspevao da izradi ovu letelicu, kao i da potpuno sam ovlada tehnikom letenja.
U cemu je bila tajna?
Koncept ove letelice naziva se Tandem krilo. Aerodinamicki, ovakav avion je ustvari letece krilo, tacnije reci, dva leteca krila, gde su krila vrlo bliskih dimenzija, smestena jedno iza drugog sa vrlo malom visinskom razlikom. Aeroprofili oba krila su autostabilni, a upravljanje po visini se vrsi promenom napadnog ugla jednog od krila. U vecini slucajeva, upravljanje po pravcu bilo je pomocu kormila vertikalnog stabilizatora, a letelice nisu bile opremljene eleronima.
Po Minjeovom uputstvu, poletanje i penjanje se vrsilo dodavanjem gasa, dok se spustanje desavalo kada smanjite snagu motora. Za skretanje je bio zaduzen vertikalni stabilizator ali je novina bila ta sto koliko god komandovali skretanje, avion se nije mogao usvirati. Takodje, stall (gubitak brzine) se nije mogao desiti, jer koliko god “navukli” palicu, avion je prelazio u penjanje i kada to vise nije bilo moguce, ostajao u tako prevucenom polozaju, malte ne da visi na elisi.
U knjizi koju sam prvenstveno dobio, buduci da je novijeg datuma, postojala je i retrospektiva modernijih varijanti Buva. Zajednicko za sve avione ovoga tipa je bila pogonska grupa vrlo malih snaga (ponekad i svega 20-ak KS), dok su dimenzije obicno bile oko 6m razmah krila i nesto manje ukupne duzine, dok su mase, bez pilota, bile oko 100kg.. Letelice su po pravilu bili jednosedi.
Onda sam jednom prilikom saznao da je g-din Djordje Munk, iz Novoga Sada 60-ih ili 70-ih godina izradio jednu takvu, modifikovanu, letelicu i da je ona dugo stajala na Cenejskom aerodromu.
Preko mog jako dobrog prijatelja, inzenjera Mileta Lekica, koji je od doticnog gospodina i dobio , dosao sam do originalne knjige Anri Minjea, koju sam iskopirao.
Stvar se polako zahuktavala.
Njuskajuci svuda, polako sam saznavao za nekoliko Buva koje su bile izgradjene kod nas, kao i to da su ostatci jedne stajali na Osjeckom aerodromu do 80-ih godina.
Kako je pocelo?
Bilo je to kao kada vam se neko jako svidja, a vi nikako da mu pridjete.
Potpuno sam siguran da bih do kraja zivota mogao da se bavim samo ovim projektom, jer u poredjenju sa Buvom sve ostale letelice gube znacaj, bar za mene, medjutim svega toga ne bi bilo da…
Jednoga dana na Lisicjem Jarku nije bacen jedan prastari Spacek, sa motorom od 400ccm i snagom od 16 ks. Motor smo moj drug Bojan i ja doneli kod mene kuci, u dnevnu sobu, rasturili, oprali i sklopili i gledali, gledali…
U narednom periodu, kupio sam, promenio i vozio nekoliko Spaceka, Diana i Viza club, koje su sve opremljene sa bokser malim dvocilindricnim motorom, ali od 602ccm i 30-ak KS.
Zvuk tog motora neodoljivo me terao na mastanje o Buvi.
I onda je dosla zima…
Dogovorimo se Boki i ja da odemo na zimski odmor u njegovu vikendicu na Kosmaju.
Izmedju ostalog, poneli smo i plan Buve iz Americkog casopisa RCM, koji sam u medjuvremenu nabavio, kao i kompletam material za dva modela.
Nakon 20-ak dana, u Beograd smose vratili sa dve kompletne, zute, potpuno identicne Buve.
Razmah krila modela je bio 1400mm a za pogon smo odabrali dva OS max-a 15 (2.5ccm).
Moja je poletela prva i odmah smo ustanovili da je polozaj stajnog trapa pogresan jer se letelica vrlo lako preturala na nos. Veci problem je bilo teziste, ali o tome kasnije.
Kako je upravljanje po visini izvedeno rotiranjem glavnog (prednjeg) krila oko ramenjace ( za5-6 stepeni), podesavanje neutralnog polozaja je vrlo skakljivo. Bojanova Buva je zavrsila u travi, na kraju piste, posto se zbog pogresnog podesavanja pomenutog, ni nakon potpuno navucene palice nije odlepila sa zemlje. Na zalost, posle ovog nazovi incidenta, iako je model bio potpuno neostecen, zavrsio je okacen o plafon njegove radionice, gde mislim da i dan danas stoji.
Na letenje cu se vratiti kasnije, a sada da cujete koliko bolest moze uzeti maha.
Bile su one lude, kasne 90-e godine, kada je plata bila 1dem a benzin smo kupovali po ulicama, u flasama , vrlo cesto skuplje od onoga sto se zaradi za mesec dana, ali…svi su nesto radili i muvali.
Mi nismo,…mi smo pravili Buvu, ali pravu.
Posto sam tada bio 4.godina studija, zamislio sam da za diplomski rad na Masinskom fakultetu, smer vazduhoplovstvo, napravim pravu Buvu, ali modifikovanu po iskustvima stecenim od moje male Buve, koja je vec duze vreme uspesno letela.
Prof Miroslav Nenadovic je takodje deo svog zivota posvetio ispitivanju fenomena Nebeske Buve, kao i unapredjenju dizajna i ovo mi je bila vrlo vazna smernica.
U raspadnutoj radionici, u dnu dvorista, definisana velicinom prozora (da bi mogla da se iznese kada je napravimo), radjala se Buva.
Za 6 meseci rada izradjeni su: Trup. Vertikalni stabilizator, Stajni trap, Baldahin glavnog krila, upornice i zatege, pilotsko sediste, instrument tabla, nekoliko varijanti motora, zadnje krilo, kao i podobar deo elemenata za glavno krilo.
Jednoga dana sve je to sklopljeno i pozvali smo prof. Acu Pantovica sa Masinskog fakulteta, ne bi li mu ceo projekat prikazali, dobili poneki savet kao i dogovorili se oko pisanja diplomskog.
Kada je usao u dvoriste, gde je na maloj betonskoj stazi bila spakovana nedovrsena Buva, a pored nje dve nase Buvice (modeli), malo je reci da je bio zabezeknut.
Sada kada se setim, cini mi se da ni rec nije prozborio, govorio je samo …”ovo je neverovatno” i “kako?”.
Mozda najbolji savet je bio da diplomiram na nekom glupavom prevodu nekog ispitivanja jer ce to ici mnogo brze i lakse nego da me driblaju da li je ovo i ono uradjeno po propisu ovom ili onom.
Hvala na savetu.
Godinama kasnije, diplomirao sam na necemu, vise ne znam ni o cemu se radilo. Neki kompozitni material jeste, …valjda.
Negde pred zimu, Bojanovi roditelji prodaju kucu i mi tako ostajemo bez radionice. Nekako mi se uvek cinilo da se Bojan vec poduze polako hladio od projekta, ali ono sto sigurno znam je da sam ja bio ocajan. Bili smo pri kraju, na izmaku snaga, vec odavno bez dinara u dzepu, a sada i bez radionice.
Nasa Buva je trebala da se zove OSKAR.
Po Oskaru Popovicu, coveku koji mi je bio kao otac. Celoga svog zivota pravio je razlicite ultralake avione, po supama i podrumima, ali su od toga mnoge ostale nezavrsene. Negde u to vreme u skoli Petar Drapsin, vodio je sekciju Ultra lakih letelica (ULL), napokon sa dovoljno radne snage, prostora i mira.
On je stvarno verovao u nas.
A onda je jedne veceri, dva tri dana nakon sto smo se videli kod nas u radionici na konsultacijama, lego u krevet i umro.
Taj covek mi nedostaje i dan danas.
Ovo je definitivno bio i najveci udar celom projektu.
Buvu, na krovu bele Vize club, prenosim kod mog oca u stan, u moju sobu, gde i dan danas stoji, u centru grada.
Krila nase letelice su osmisljena sa cevastom duraluminijumskom ramenjacom, kompozitnim rebrima i torzionom kutijom i vrlo interesantnim nacinom vezivanja raznorodnih elemenata.
Ipak, posto jako volim drvo i rad sa drvetom, pomalo mi je bilo zao sto i krila nisu napravljena od ovog materijala.
2000 i neke godine, kada sam ispred Fordovog servisa firme Grand motors, ucestvovao na Red Bull Flugtag-u, za nasu letelicu, iskoristio sam krila Buve…i ona su letela, koliko toliko.
U to vreme, izradjujem i model u razmeri ¼, do detalja tacan, nase letelice.
i on je kod mog tate u stanu…u mojoj sobi…pored Oskara.
Jedna mala anegdota.
Na nekom skupu u Novom Sadu, davno, pre bar 10-ak godina, poneo sam moju zutu Buvu. Napravio sam nekoliko letova, a svi su gledali zabezeknuto. Mnogi su culi za zlu reputaciju ove letelice, a ova mala je letela fenomenalno.
Kako to?
Ono sto je zanimljivo je da je zbog vrlo krutog stajnog trapa, vrlo prisutno poskakivanje letelice pri poletanju i sletanju, pa je, cini mi se Mirce viknuo…”Gledaj ovo, kao vaska”, tako da je ja ustvari i zovem Vaska …ili buva
Sve u svemu, volim je najvise na svetu.
A sta se to prica o njoj?
U doba kada ih je najvise letelo, pred II sv rat, jedan od iskusnih pilota, zamoljen je na nekom aeromitingu ili skupu, da proba jednu od Buva i da svoje misljenje.
Nakon leta koji je do kobnog trenutka dobro protekao, letelica je posla u pike, koji je bio sve ostriji, da bi se zavrsio padom i pogibijom pilota.
Jedan slucaj bi mozda i prosao nezapazeno, ali je sirom sveta dolazilo do udesa koji su zapocinjali pikeom a zavrsavali se vrlo cesto i polovinom prednjeg lupinga, nakon cega je pad bio neminovan.
Minje je svasta pokusavao.
Najvise ga je mucilo pitanje, zasto piloti uopste i zapocinju poniranje? Za penjanje, povucete palicu i dodate gas, za skretanje, gurnete je u stranu, u zavisnosti koliko brzo zelite da skrenete, a za spustanje, smanjite gas i palicu povucete skroz ka sebi.
Zasto bi je iko uopste gurao od sebe?
Ali piloti navikli na klasicne avione, to su naucili da rade, a to Buvama nije prijalo.
Nikada necu zaboraviti prvi let mog modela Buve.
Sve je teklo savrseno, a onda nakon nekoliko krugova….iz cista mira pola prednjeg lupinga, na svu srecu na dosta visine za vadjenje.
Sledeca proba, malo palica od sebe, a Buva krene u pike, koji je iz sekunde u sekundu sve ostriji.
Za sledeci put, povecam otklone, kako bi mozda napadnim uglom glavnog krila uspeo da se izvadim iz pikea, ali izgleda da je tendencija bila jos izrazenija.
Naravno, procitao sam sve sto su mnogi konstruktori uradili, i ugradnja normalnih kontrolnih povrsina na zadnjem krilu (kormila dubine) je sve resavala, cak je uvodila i mogucnost elerona, ali to onda nije Buva kakvu je Minje zamislio…i kakvu sam ja zeleo.
Mnogi su smislili mnoga resenja i mnogi nisu poziveli da ih ispitaju…
zato je modelarstvo najlepsi hobi
Iako ovih incidenata i nije bilo previse, ipak su naneli nepopravljivu stetu Minjeovoj viziji. Do kraja zivota bavio se izradom i zagovarao ovu koncepciju letelice, ali su mnogi nesto culi i nesto procitali….a ni sami ne znaju sta.
Poluobavesteni ljudi su najopasniji.
Greska u konstrukciji je bila ta sto se prilikom komandovanja letelici na gore, smanjivao procep (visinski) izmedju dva krila, sto je dovodilo do ubrzavanja struje gornjake zadnjeg krila, cime je ono pocinjalo da generise sve veci i veci uzgon, sto je dovodilo do pikea. Naravno, ako je razmak krila dovoljan, ovo je vrlo blago primetno, ali nisu se svi bas do detalja drzali plana.
Nakon prepravke polozaja tezista, koje takodje doprinosi ovoj pojavi, podizanja krila i udalajvanja jednog od drugog, dobio sam da se moja zuta Buva ponasa savrseno.
Nemoguce je prevuci je, potpuno, dok poletanje ustvari predsravlja povucenu palicu skroz na sebe, pun gas i cekanje kada ce ova mala kreatura poleteti potpuno sama. Ako i nakon toga palicu drzite skroz na sebe, zauzece ugao koji snaga motora definise i leteti, leteti, leteti…
Posto sam godinama svuda po zemlji leteo sa mojom Buvom, poceo sam polako da je i nudim, na probu. Tako je nakon toga, napravljena Nebeska Buva Baneta i Save Uzvara, presvucena providnim monokotom, koja je vise licila na remek delo nego na letelicu. Jedini put kada je odneta na aerodrom, iznenadni udar vetra je obara sa krova automobile i dolazi do sitnog ostecenja repa.
Ovo je ipak podstaklo Uzvare da je okace o tavanicu potkrovlja.
Sledeci svetao primer je moj drugar Dule Taxista, koji je kao svoj prvi avion napravio Buvu, po istom planu kao i mi, ali sa malo jacim motorom (webra 3.5ccm). Nakon probnih startova i trimovanja koje sam za njega obavio, godinama ju je leteo, bez ikakvih problema. Kada je kasnije presao na klasicne avione, porazbijao je gomilu.
Avioni se odrzavaju u vazduhu a samo Vaska LETI.
Moja Buva sada krasi moju radionicu od 10 kvadrata, ali za nju u mom zivotu uvek ima mesta. Trenutno sam u fazi ugradnje najmanjeg cetvorotaktnog motora (OS max 20-3.5ccm), jer ce tada i zvuk biti realisticniji.
Tridesetih godina, najkorisceniji motor je bio prepravljeni motor od motorcikla HARLEY DAVIDSON.
Sada mi pade na pamet da bi motor sa moje Yamahe Drag star mozda bio idealan….
Sto se tice modela napravljenom po Oskar-u, tu vec vreme polako istice.
Odlucio sam, zimus, da kompletan zapoceti projekat, poklonim Muzeju Jugoslovenskog Vazduhoplovstva. Zamoljen sam da muzeju dam i kompletnu dokumentaciju, kao i sve fotografije koje smo snimili u toku rada.
Naravno, pristao sam. Neka tom prilikom ode i taj model.
Samo pre toga, da ga poletim….makar jednom.
Projekat letece Buve je veci i duzi od mog zivota i pravda je da me u ovom muzeju i nadzivi.
U medjuvremenu, videcete me ponekada kako aerodrome krstarim, na svega nekoliko metara visine sa mojom malom zutom Buvom.
Epilog.
Pre par godina sam na Umci pronasao staru predratnu kucu, koju svim srcem zelim da kupim.
Na velikom placu, vec sam osmislio gde cu napraviti radionicu, dovoljno prostranu za mene, moje oldtimere i naravno moju sledecuVasku.
Kada sednem i zamislim se, ne cini li me podrska moje zene i moje porodice u ovakvim projektima-najbogatijim covekom na svetu?
