Sve je pocelo 87 godine u Rajlovcu, pored Sarajeva gde sam u skoli rezervnih oficira sluzio vojni rok.
Nakon mesec dana, moji su mi doneli model i opremu, pa sam vrlo cesto (citaj skoro svaki dan) leteo.
To je podstaklo moje nadredjene pa sam vec nakon nekoliko meseci imao svoju licnu modelarsku sekciju.
Bas sam modelario tih meseci.
Medju pitomcima, strasno mi je bio simpatican jedan visoki plavi momak iz Bajine Baste, koji mi je tada neverovatno licio na Goos-a iz Top Gun-a.
Valjda sam zato ja sam sebi licio na Mavericka...
Na svu srecu, njemu su se jako svidjali modeli aviona.
Kazem na svu srecu, jer da nije bilo tako verovatno bi u zivotu bio uskracen za predivno druzenje sa, sada vec mojim dugogodisnjim prijateljem Zeljkom Dimitrijevicem iz Bajine baste.
Do kraja vojnog roka, Zeljko je sa mnom izradio nekoliko modela i bio je vec potpuno obucen da samostalno leti.
U Bajinu bastu je nakon vojnog roka odneo i stanicu, nekoliko modela i nesto opreme, tako da se bar malo mogao baviti modelarstvom.
Naravno, zivot i daljina su ucinili da sam se sa dragim prijateljem cuo s vremena na vreme, ali smo se za ovih 20-ak godina svega nekoliko puta videli.
Elem, pre neko vreme, poceo je da mi se javlja Zeljkov odlican drugar Ilija (Sciroko) i da se debelo zanima za nas hobi.
Malo po malo, Ilija i ja smo postali odlicni drugari. Cuo sam se sa njim cak daleko cesce nego sa Zeljkom.
Ovaj dvoclani orkestar iz Bajine Baste je ujedno bio i jedini modelarski zivot ovoga grada.
Dogovarali smo se podugo da se vidimo na nekom letenju ali ili sam ja bio zauzet ili oni, ili je vreme bilo lose...
Tek, u subotu, valjda su se sve kockice sklopšile pa smo se napokon nasli.
Sto se tice nekoliko sati, ne da su proleteli...nego bilo je to kao da nikada i nismo prestajali da se druzimo.
Prvo sam moje drugare odveo na Lisicji jarak gde smo se propisno naleteli iako je vetar bio veoma jak.
Moji samouki drugari vitlali su po vazduhu svoje naprave bez ikakvog straha.
Od moje flote poneo sam Ultimate-a i mali heli T-rex 500, u zelji da im demonstriram letenje ovakvih letelica.
Nakon toga otisli smo u radionicu u stan mog oca gde smo nastavili sa pricom.
Rucak i posteta drugoj radionici u stanu gde zivim, kao i mojoj maloj firmi bili su nastavak.
Na moje odusevlejnje ispalo je da Zeljko, kao i ja obozava skembice, pa smo se ubili ko nemci u obliznjoj kafani.
Kada su uvece, pre nekoliko sati otisli, osetio sam tugu zbog 180 km koji nas razdvajaju.
Ovoga popodneva osecao sam se 20 godina mladji, kao u periodu kada sam zapoceo druzenje sa onim visokim plavim deckom.
Kao pomoc, mlada nada modelarstva, Zeljkov sin Misa nam je bio savrseno drustvo.
Moracemo ovo sto pre da ponovimo.
Nisu nas u vojsci za dzabe zvali "najeksplozivniji par posle nitra i glicerina".
