Sećateli se Lazine Čehinje?
Godine prolaze, a oni su i dalje zajedno...
Toj ljubavi, posvećeni su i naredni stihovi...
Ovu sam priču čuo onomad u kafanici na 13-tici...
Jednog zimskog dana, dok je internet gledio,
Nju je tada spazio, skoro se uneredio.
Čehinja mlada, krila njena glatka,
Koža joj bela, joj ala je slatka.
I beskrajna ljubav rodila se tada,
o Čehinjo lepa, bićeš moja mlada.
Od zanosa silnog, nit jede, nit pije,
samo na nju misli, presto i da se brije.
Jednoga je dana, dovoljno hrabrosti skupio,
ljubavno "pismance" na tastaturi lupio.
Kaže ja sam Lazo, iz beloga grada,
rado bih te upoznao, javi mi se sada.
Al’ odgovora nema, broji dane duge,
naš mladoženja polako već vene od tuge.
Pa mailove gleda, odgovoru gde si,
kupio kanapče, oće da se besi...
Proletnjeg jutra, Čehinja se javi,
gledam tvoju sliku, za mene ti si pravi.
Poskoči mu srce, od odgovora toga,
samo na nju misli, drži ga ko droga.
I oće da se uzmu, o rešila deca,
al' njen otac veli, bez love neće, da mi malu keca.
Neg' dodji mladoženja vamo, znaš kakav je sled,
pa da kupiš mladu, kao što je red.
Vido naš Lazo, djavo odno šalu,
mora skupit kintu, pa da ljubi malu.
Nit jede nit pije, svaki dinar štedi,
ko će iščekati mladu da uživo gledi.
Od familije zajmi, evro, drahme, forinte,
još samo malo, pa ima dosta kinte.
No Češka je daleko, dugo putovanje,
hoće li izdržati Lada, oh to rusko sranje
Mora da ga sredi, da ga ne bi omeo,
pa da ostane suva ku..a, ko Julijin Romeo.
Servisiro Ladu, naduvo joj gumu,
sipao i čorbu, pa piči po drumu.
I prolazi države, ne snima ga rengen,
njega sad da zadrži ne može ni šengen.
I konačno stiže, kuća na dva, na tri sprata,
ali ispred, avaj, eno stoji tata.
Al’ nije to onaj iz pesmice Laza,
ovaj ko Apolon, a ne materina maza.
Kad ga mlada spazi, preko cveća gazi,
došao si Lazo o ljubavi moja,
vodi me sad kući, biću samo tvoja...
I godine teku, leti se visoko,
tamo da je vidi, samo on ima oko.
Kaže, znaju oni tako nekad i sat i po - dva,
mislim da preteruje, razmišljam u sebi ja...
Ko još može tolko, dignut da izdrži,
ma to Lazo bećar, opet raju „prži“.
I letela je ona u visine plave,
pravila i luping njemu iznad glave.
Al’ jednoga dana u kukuruz pade,
umalo ostade Lazo, bez svoje mlade.
Lečio je dugo, previjo joj rane,
molio se bogu da na noge stane.
I sve je dobro bilo, bio happy end,
eno opet lete, veli nam naš friend.
I nek ova pesma, za istoriju osta,
ako je i od mene, vala sad je dosta.