RC DRUŽENJE > PRETHODNI SKUPOVI

TOP GUN 2012

<< < (13/15) > >>

mirce:
Sad mi to kažeš.... Al je noćas bilo...(zid)

He, he, pisaće Mirče ponovo...

mirce:
Top Gun utorak - drugi pokušaj...

Znači utorak ujutro, stigao sam do Frankove firme. Zgrada poznata...



...kao i unutrašnjost kancelarije u koju se prvo udje sa ulice...





U kancelariju nema nikoga.

Kroz vrata od radionica se čuju neki glasovi, pa se upućujem tamo. Prolazim kroz prostoriju i vidim poznata lica, Mike Selbia sa ekipom...
Pozdravljamo se i nastavljam dalje. U dvorištu vidim Franka kako sa nekim momcima utovara model u pick up...



Pozdravljanje, kratak razgovor i ulazimo u kancelariju. Franku sam dao neke sitne poklončiće, uvek mu donesem i jednu litru domaće rakije, ove godine je to bila od dunje...
Za Top Gun sam dobio besplatne ulaznice, bolje reći propusnicu, ali sam kartu za banket, koji se održava subotom uveče, platio 50$.
Još smo malo razgovarali, dao mi je ranije naručene delove, ja njemu lovu i za sada smo se rastali.
On je otišao na aerodrom, a ja nazad u radionice.

Iz kancelarije se prvo udje u jedan hodnik, a sa leve strane "parkirani" modeli koje Tijano leti. U ćošku Meisterov P 47 sa Mokijem 150...



U produžetku sa leve strane prostorija...



...a na stolu Hawker Hurricane...



 Ne znam tačno ko je leteo ovaj model na Top Gun-u, ali znam da je mnogo dobro uradjem. Detalji su fenomenalni, uostalom evo par slika...

 





Obratite pažnju na rdju na auspuhu...














U prostoriji preko puta A 6 Intruder od Mike Selbia... Uf, koja sprava...



Sa Mike-om sam proveo dosta vremena pričajući o modelu. A 6 je pravljen potpuno od nule, znači nije kupljen neki kit, nego je sve radjeno od početka.
Prvo je napravljen model, finiširan je sa alu limovima od ofset ploča, uradjeni su svi detali i sa tog modela je skidan kalup.
Pošto je avion iz periova šezdesetih godina prošlog veka, kad su se letilice pravile ručno, paneli su napravljeni da idu jedan preko drugoga, kao što je bilo i na pravom Intruderu. To mnogo dobro izgleda...

Inače, model je pravljen od Nomex-a, materijala kao saće, koji daje veliku čvrstoću a nije težak.
Sve na modelu je ručni rad, unikat i sve je veoma impresivno.





Turbina je velika, mislim da ima 35 kilograma potiska, a model na poletanju nosi 9 litara goriva...
Mike mi je rekao da su se dosta namučili oko izduvnih cevi. Takodje mi je rekao da će verovatno sledeći model imati dve manje turbine...

Interesantno je da na usisnicima uopšte nema usmerivača vazduha ka turbini...
Na prednjem delu modela, nalazi se "gomila" ventila, i elektronike...



Stajni trap je prilča za sebe, em što je komplikovan, em mora da izgleda i radi kao pravi. A, pravi je, recimo, kad se uvlačio, prvo išao prema napred i na 80% hoda počeo da se rotira i ulazi u krilo. Sve to je postignuto na modelu...





Svaki trap ima po dvoje vratanca, a kad se na to dodaju i od prednjeg točka, pneumatskih ventila ima "k'o u priči"...









I kokpit je uradjen do poslednjeg detalja...









Iznad Intrudera, sa plafona visio je Frankov P 47 od 144" raspona krila. Pokreće ga Moki 400. Frank i društvo su napravili 6 kitova, a letna su samo tri.




Muvao sam se još malo po firmi, gledao modele, a potom sam se uputio na aerodrom...

Na ovogodišnjem Top Gunu snimio sam i 5 DVD-a i prvi je sa reportažom iz Tijanove firme i sa aerodroma.
DVD su interesantniji jer ima mnogo snimaka i modela i letenja, ali i razgovora sa modelarima.
Koga interesuje, može da me kontaktira na mail i da naruči DVD kolekciju, kako rekoh ima ih 5 komada, a cena je vrlo povoljna...

Na putu za aerodrom prolazio sam pored škole letenja ispred koje stoji jet - T 33...





Od pre dve godine Top Gun se održava na skroz drugom delu aerodroma. Franku je ponudjeno da bira gde će da pravi manifestacije, ali je morao izabrani prostor da sredi. Za razliku od ranije, sada se poleće i sleće sa travnate piste. Bez obzira što je za radove na novoj lokaciji potrošio više od 50K $, mnogi mu zameraju da pista nije dobra, tj, da je trava mnogo gusta i da trapovi, pogotovo na jetovima mnogo trpe...
Sa moje tačke gledišta, o takvoj pisti mi možemo samo da maštamo... No, sad...

Vozeći se pored aerodroma, u daljini se vide šatori...





Sa glavnog puta se skreće na aerodrom...





...i pomoćnim putem se stiže do Paradise Field-a...






Ove godine "baza" mi je bila pod šatorom gde su bili smešteni Meister Scale, Solo Prop, Team Vought i Steve iz Bob's Hobby Centera...



Još pre odlaska u USA, od Dina i ekipe sam dobio poziv da im se pridružim. Naravno to nisam propustio...

Dino je ove godine leteo sa dva modela, u Pro Am klasi leteo je Wayne-ovog Meister Scale P 47 (Wayne Fussel je vlasnik Solo Prop-a), a u Ekspert klasi je leteo velikog Corsera.
Za topic o ovom Corseru postavljao sam link u ovom tekstu. Corser je od irme Composit ARF, 2,8 metara razmaha, pokreće ga Moki 250.
Vlasnik sprave, Dominic, je angažovao dva brata, Gerry i Briane Prince-a da naprave model i Dina da ga leti.
Dominic je modelar, ali nikad nije leteo ovako velike modele. Šta mu je trebalo da pravi ovakav model, samo on zna, ali ono što je znam je da je "slupao" 14000$ u projekat...
Corser do tog utorka nije imao ni jedan let, a dve nedelje ranije pobedio je na prestižnom Toledo Show-u kao najbolji warbird model.


Sa leva na desno: Brian, Dinova verenica, Dino, Pera Ložač, Garry i Dominic, vlasnik modela...

Garry i Brian su stvarno napravili fenomenalan model. Sem što je avion sam po sebi atraktivan, u njemu su ugradjeni mnogi delovi koji su custom made za ovaj model.
Recimo, na svim trapovima, sistemu za podizanje krila i otvaranje kabine, pneumatstki cilindri su zamenjeni sa elektro motorima firme Down and Lock.
Ovo je prvi model na svetu koji je imao ovu konverziju...
Motor je Moki 250, u modelu se nalazi 9!!! baterija, smoke system, zvučnici za mitraljeze, led diode u cevima mitraljeza, svetla...

























Malo unutrašnjost...









Tu su bile i knjige namenjene statičkom displeju...






Nastaviće se...




 

 

mirce:
Kao što napisah, Corser nije imao ni jedan let do tada. U utorak poslepodne napravljen je prvi.
Verujte uzbudjenje je je bilo poprilično, ne zna se ko se više "plašio", gazda modela - dao je toliku lovu, a by the way, na Monster Scale skupu, prošle jeseni, Garry mu je slupao istog takvog Corsera (Garry-jeva greška, sudario se u vazduhu sa drugim modelom), Dino koji je trebao da napravi prvi start, a nije on pravio model, ili Garry i Brian koji su radili na avionu...

Corser ima toliko sistema, da uvek postoju poprilična doza verovatnoće da nešto može da "rikne"...

Pitao sam Dina pre nego što ćemo krenuti prema pisti, da li je nervozan?
- Ja sam uzbudjen a Garry i Brian su nervozni - odgovorio mi je...

Ono što me je možda najviše oduševilo i kod Dina i ovog društva i kod Selbija, bolje reći kod svih, je činjenica da svako bez pogovora radi svoj deo posla i da dok ima i teoretske šanse da se nešto namesti ili popravi, neće se odustajati.
U, čini mi se, petak ili subotu ujutru sam sreo Bogu. Vidim nešto je "na pola koplja" i pitam ga šta mu je.
Kaže; - U Pi..d mat..inu, ni u firmi ne ustajem u pola četiri, kao jutros, što sam ustao. Išli smo kod Franka u firmu da nameštamo trapove na A6...

Gledam tamo pod Dinovim šatorom, pa krila sa Corsera, ako nisu 25 puta skinuli i vratili, nisu ni jednom. Ne zaboravite, model ima 30 kg i 2,8 metara razmaha...
Kad Dino kaže proverite ovo ili ono, Garry i Brian odmah to rade, nema kao kod nas: "nemoj brate, pa juče sam to gledao, stvarno nas zajeb...š" i sl.
Radi se, kao na filmovima koje gledamo...

Da se vratim na prvi Corserov let, kad su krenuli na pistu, ne bih ja bio ja, da malo ne zezam, kažem im dajte da slikamo model dok je još u komadu... Mislim ceo...

Kiselo su se smeškali i one slike iz predhodnog posta su te pre letenja...

Na pisti je sve bilo OK, motor je upalio, zagrejali su ga, Moki 250 ima zvuk... bruka...
Dino je polako iztaksirao Corsera na pistu, dao gas i kad sam mislio da će poleteti, oduzeo je gas i vratio model nazad.
Igla na karburatoru je bila malo više otvorena, pa je smeša bila "bogata"...
Ostav...
Ajd nazad pod šator, skidaj propeler, kapotaž, i da skratim priču, posle jedno po sata, eto nas ponovo na pisti.
Procedura ista, taksiranje i poletanje, savršeno... Pravo, krila stoje ravno, model je težak, ali ga Moki nosi kao od šale...
Let je trajao jedno 7-8 minuta, bilo je pred kraj i par niskih preleta... Zvuk velikog Mokija na punom gasu u niskom preletu... Uf...

Sletanje i opšte oduševljenje svih prisutnih...

Naravno, odmah su "pale direktive" da se sve skida i proverava.
Nije radio smoke sistem...

U šatoru preko puta nalazio se Brian O Meara, sa svojim ogromnim P 47 (isti kao Scott-ov i Frankov)...



Motor je ZDZ 420 ccm, četvorocilindrični boxer, 37 konja, vrti elisu 39x19... Težina, prava sitnica, 60 kila, žive vage...

U momentu kad sam slikao ove fotografijem nešto su "čačkali" oko repnog točka, koji je uzgred 4,5". Glavni točkovi su 10".



Pričao sam već ranije da je samo alat iz kojeg su livene gume koštao 5 soma $...
U petak ujutro sam bio kod Scott Prosena u firmi, pa mi je pokazao spisak delova i opreme ugradjene u njegov Thunderbolt. Cena total 24000$... A gde je rad...
Šta reći, ima ljudi koji to sebi mogu da priušte, a kad čovek malo provede vremena tamo, onda shvati da za malo "jačeg" privatnika tamo, to i nije neka lova.       
Verujte, kad bi uzeli prosek plata ovde i tamo i videli koliko ulažemo u modelarstvo, pa mi smo "ludji"...

No, vratimo se Brianu. On i Dino su dobri drugari, poznaju se godinama...



Evo još koja slika od "monstruma"...













Brian, a i mnogi na terenu, koristili su ovaj Hitec-ov punjač...



Da bi nosili ovolike modele, sem velikih kola trebaju i velike prikolice. Neki imaju i Stone bušilice unutra...



Što se tiče letenja ovog modela, šta reći? Kad ode u vazduh, svaki se smanji, ali utisak velike mase i inercije je nešto što se ne može uporediti sa manjim avionima.
Thunderbolt leti vrlo stabilno, jedino mu za poletanje, a pogotovo sletanje treba dosta prostora.
Koliko brzo leti teško može da se proceni. Model je velik, pa vam se čini da je sporo.
Brian je imao neku bombu koju je ispušao u niskim preletima i mogu vam reći da kad dodoirne zemlju, bomba, kao "žabica", odskače još 100 metara...
Toliko o tome kako je brzina mala, nije mala uopšte...

Moram sad "da palim"...

Nastavak ubrzo...

Pozdrav

Mirče

mirce:
Evo Frank je konačno na svom sajtu postavio slike po danima...

Počinje sa sredom:

http://www.franktiano.com/TopGun/TG12_wed/index.htm

mirce:
Ajd, da privodim ovu priču kraju... Upravo sam na Photobucket update-ovao 190 slika, pa evo što je sve bilo do kraja...

Počinjem sa Corser-om. Sećate se iz prošlog topica, napravljen je prvi let.
Kad su model odneli nazad pod šator, primećeno je da su klackalice ventila na donjim cilindrima udarale u kapotaž sa unutrašnje strane. I to, ne da su udarale, nego su ga i probušile.
Motor je pregledan, ventili preštelovani i sve je izgledalo OK...





U drugom letu, posle jedno 5-6 minuta, čuo se iz modela, neki zvuk, kao da je nešto lupilo... Dino je nastavio da leti, ali posle dva tri zaokreta, kaže da se izgleda motor pregrejao jer nema snage. Zaokret, sletanje, sve je prošlo kako treba.
Kad smo prišli modelu, imali smo šta da vidimo: sa jednog donjeg cilindra, falio je kompletan podizač. E sad, ne samo što je on falio, nego je, kad je otpao udario u elisu, pa je na jednom kraku nedostajala cela ivica!!!









Sreća da se krak nije slomio jer bi u tom slučaju, onako razbalansirana elisa verovatno izčupala ceo fire wall sa Mokijem, pa bi bilo tu-tu-pa-pa sa modelom...

Al, su se Garry i društvo rastrčali da nadju podizač... Tokom noći uspeli su sve da srede i sutra dan je model išao na statički displej...
Potom je "palo" slikanje...










Za mene najimpresivniji model na Top Gunu bio  je T 33 koji je učestvovao u Team klasi. Napravio ga je Graeme Mears, a leteo Ali Machichi.









Ko ne zna, Graem je jedini modelar koji je za 20 i kusur godina ovog takmičenja osvojio 100 poena na statičkom displeju. Bilo je to 2009-te sa F 16. BTW, taj model je posle prodat za 50.000$...



Čovek je "čarobnjak" kako pravi modele i kakvu pažnju posvećuje svakom detalju....
Pričali smo u više navrata i u jednom momentu sam mu rekao da se nadam da ću i ja jednom, kad budem imao šezdeset i kusur godina praviti modele kao što su njegovi. Graeme se nasmejao i pitao me šta mislim koliko ima godina?
- Jedno 65 - rekoh...
Graeme se smejao - 74 reče... Dugo sam se bavio sportom i imam dobru kondiciju...

Odmah sam se setio onog vica kad je jedna riba pitala dedu koliko ima godina...
Deda reče: 77
- Bože, nikad vam ne bi dala (mislila je na godine)...
- Ne bih ja ni mogao - reče deda...

T 33 je model kupljen u Holandskoj firmi Scale Jets ( http://www.scale-jets.com ).
Greame obično radi modele na kojima nema mnogo vederinga. I ovaj T 33 je nastao po restauraciji pravog jeta, koji je leteo pre par godina na Oskosh-u...

Obratite pažnju na svaki detalj, od izrade, kako je sve "spakovano", do finiša. Mnogi detalji su ručni rad, recimo svetla na prednjem trapu i kompletan kokpit...















A žica ima "ko na Djerdapu"...





Stajni trapovi...







A sad malo detalji...







... da bi imali predstavu koliko je sve veliko, evo mog malog prsta pored...













...čak je i postavljena i guma izmedju tanka i krila, kao na pravom avionu...



Svetlo na tip tanku...






























Na kraju, ne moram spomenuti ko je pobedio u Team klasi...



Na statičkom displeju Graeme i Ali su imali isti broj poena kao Selbi i Johns sa A 6 Intruder-om, ali je Ali leteo fenomenalno i jednostavno uopšte se nije postavljalo pitanje ko će pobediti...
Na kraju Top Gun-a imao sam čast i zadovoljstvo da se slikam sa Graem-om...



Nastavak ubrzo...

MIrče

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page