A, sada nešto sasvim drugačije. Nakon servisa na motoru Saito FA125a, Bole i ja smo, kad smo već u četvorotaktnim motorima, otvorili večeras i naš OS Max FS40, to jest 0.40 cuin, a po srpski: 6.5ccm.
Motor sam svojevremeno, a to je bilo pre 28 godina, leteo na modelu aviona Eaglet 50 firme Carl Goldberg, koji sam kupio od Coke. Te modele je (u kitu) prodavao Vladimir Janković - poznatiji kao Lale.
Coka je na modelu bio napravio flapsove koje sam slatko koristio. Mnogo sam bio srećan tim avionom. Na njemu sam, zapravo, naučio da letim. Sećam se da sam napravio nekih 40 radnih sati. Uvek me je Max predivno služio. Nikada nije otkazao u letu, uvek je iz prve startovao, i to na ruku - starter niti sam imao, niti sam mogao da ga nosim u rancu, a na livadi nisam mogao imati akumulator
U to vreme LiPo baterije nisu, naravno, postojale...
Juče, dok sam brljao po modelarskim kutijama, naletim na jednu koja mi je dobro poznata:
Otvorim, kad unutra lepota iz mog detinjstva i mladosti. Setim se letenja na Lisičijem Jarku. Setim se kako sam išao sa devojkom Anjom na letenje. Avion na rame, u autobus 101 i pravac livada. Predivna sećanja... ona bi me poljubila svaki put kad uspešno sletim. Ali, posle desetog sletanja bi se umorila od gledanja i počela da se dosađuje i žella bi da ide kući... Ja avion na rame, Anju za ruku i pravac kući. Otvorim, dakle, kutiju, a unutra leptica lepša i od Anje
Večeras sam sa Boletom motor u celosti rastavio. Da ponovim, pre 28 godina motor sam, koliko je moglo, isprao metil alkoholom i stavio ga u kutiju - avion se toliko bio napio ulja da sam ga ogulio i takvog nekome prodao. Nisam imao volje da ga popravljam. Ne sećam se više kome sam ga prodao... Probam motor, a on sasvim, skroz na skroz, zapekao.
Prvo smo otvorili zadnji poklopac kućišta - čisto da vidimo da li postoji nekakva rđa u motoru... Da bismo skinuli zadnji poklopac, trebalo je odstraniti karburator sa usisnom granom, na kome je burence zapeklo od ricinusa:
Naravno, motor je unutra kao nov. Čovek ne bi nikada rekao da je radio četrdeset sati kod mene i sigurno nekih 20 sati kod Coke. Uvek sam ga leteo sa 18% ricinusa u gorivu, na čisto FAI gorivo. U to vreme nitro je bio misaona imenica, a kamo li kupovno gorivo:
Potom smo otvorili dekl ventila. Malo su nas namučili vijci koji fiksiraju dekl jer su od silnog skidanja tokom eksploatacije i štelovanja ventila, postali gotovo obli na mestu otvora ključa. Jedva ih skinusmo, ali unutra su nas sačekale prelepe klackalice. Ko se pažljivo zagleda u sliku ispod, primetiće da je ricinusovo ulje od starosti oksidisalo i postalo zeleno. Drugim rečima, zaista je veoma dugo na tom mestu.
Potom smo skinuli glavu motora. Šta reći. Cilindar kao nov (tu i tamo poneki ris, ali nema ajnzeca, fabričko honovanje se još uvek ponegde na hilzni nazire), ventili veoma malo zaprljani - nigde nema crnila od sagorelog sintetičkog ulja, jer nikada nije leteno sintetičkim uljem. Motor je kao lutka lep i čist. Jednsotavno je predivan - Bole i ja smo bili srećni kao deca, kada smo otvorili motor.
O-ringovi koji zaptivaju vođice pushrod-a su krti kao keks, naravno, usled toplote i vremena... Ali, treba napomenuti da ovaj motor nema nijedan dihtung. Toliko su naleganja površina dobra i tačna da su četiri O-ringa jedine zaptivke na čitavom motoru. Osim, ako se ne nađe i poneki prsten na karburatoru.
Klip smo izvadili sa sve karikom i cilindrom, kako ne bismo kariku vadili napolje - ovo je moguće jer se kroz otvor na kućištu motora lako vadi bolcna (osovinica), kada se malo smakne hilzna.
Jedini problem na koji smo naišli bilo je skidanje poklopca bregastog vratila, koji je mučki zapekao, pa u njemu i ležaj, a zajedno sa ležajem i čitavo bregasto vratilo, a zajedno sa vratilom i radilica. Zbog svega toga, morali smo da motor grejemo i zalivamo petrolejom, te da okrećemo radilicu mic po mic, kako bi odlepila:
Isto je važilo i za štepslove koji su zalepili u svojim vođicama i na taj način branili izlazak bregastog vratila. Na kraju smo, ipak uspeli da u celosti rasturimo motor:
pogled unutra otkriva zelenkaste naslage oksidisanog ricinusa, potom gumirane, želatirane ležaje... Sledi detaljno pranje i defektaža - da vidimo da li ćemo kupovati ležaje i da li još nešto treba da se nabavi. Za sada nam se čini da je sve u izuzetnom stanju, što zbog upotrebe isključivo ricinusovog ulja, što zbog izuzetnog kvaliteta ovog motora.
Jednostavno je lepši i od Anje koja je trenirala umetničko plivanje (a, to nije mala stvar). Anja, ako čitaš ove redove, nemoj mi zameriti.
