Evo izvestaja. Skupili smo se na 13. maju negde oko 12:30. Sava, Bane, Nikola i ja. Posle nam Sava rece da je postojala mogucnost da dodje i Coka ali, na zalost, nije. Jeste bilo malo toplije ali vreme idealno. Bez oblacka i daska vetra... Ko me je vukao za jezik. Cast prvog leta je pripala Banetu. Upalio je motor a vetar je poceo da duva i to poprilicno. Kao za inat, bocno u pistu. Prvi let je prosao super. Malo je dotrimovan i to je bilo to. Sletanje sa laganim skokom i bezanjem u levo pre nego se zasutavio. Za Pipera klasika. Jedina intervencija je bila skidanje Turnigy drvene elise i stavljanja Graupner Cam-a. Drugi let je pokazao da mu Graupner bolje pase i da motor s istom lepse radi. Da ne pricam da je drzao pravac i sa manje od pola gasa. Na sletanju prvi problem. Vetar se pojacao i pred samo sletanje, na nekih metar od zemlje, sledio je prvi jaci udar vetra. Bane ga je spustio ali malo tvrdje. Sledeci je na moju zelju poleteo Nikola (ja sam iskusno odlagao svoj prvi let
) Sve je proslo super. Banetovi utisci su da do sad bolji nisu napravili a Nikola je bio odusevljen. Jedini problem je bio vetar koji je postajao sve jaci. Dosao je red na mene. Vetar ubi. Ona salama na aerodromu je stajala paralelno sa zemljom, kao da je od drveta. Najbolji primer je sto je svima na poletanju Elizabeta bezala levo, sto je normalno, a meni desno i to dobrano, za 90 stepeni. Elem, poleteo sam i krenula je borba. Sto sa adrenalinom koji me je kidao, sto sa vetrom. Nije bilo strasno, u vetar sam leteo sa dosta gasa jer je sa pola stajao u mestu a niz vetar je isao kao metak. Sugestija je bilo. Prva da ga podignem malo zbog vetra i druga da budem laksi na eleronima zbog, pogadjate, vetra. Bane mi rece da im ovi Piperi nisu preterano okretni na ruderu ali je meni funkcionisao taman kako sam ocekivao. Okrenuo sam par krugova i krenuo da uradim par prilaza, kao za sletanje, i preletim na 5-10 metara iznad piste. E tu pocinju muke. Vetar jak, ja udjem u zaokret, do duse preblizu, a Piper krece gore. Skolski krug, ponovo u manevar za sletanje, Elizabeta kao jedrilica, ni da pridje. Na kraju sam probao na leru... ista prica. Elem, kada sam malo osetio avion i uslove, resim da krenem ali dalje od piste i znatno nize pa da probam. U tom trenutku mi kaze Bane da bi mogli i o gorivu da razmisljamo jer se niko nakon Nikolinog leta nije setio da ga dopuni. Kako je to rekao, motor je stao. Sreca, leteo sam paralelno sa pistom i bio dovoljno pribran da ga okrenem pravo u vetar, ka pisti, i da Banetu ubacim stanicu u ruke. Jos uvek ne znam kako sam uspeo sa glavudze da svucem onu pantljiku o koju visi stanica a da mi usi prezive. Elem, Bane ga je spustio majstorski a motor se ugasio taman da smo imali mesta da uhvatimo pistu. Sreca da mi Sava nije bio najblizi pa da je do njega stigla stanica. Kako sam rece kada sam ga pitao da li hoce on da ga proba: "Moze, ako hoces odmah da ga olupamo." Usled celog desavanja, ja sam zaboravio da slikam Elizabetu.
Danas su mi se, napokon, javili mucenici iz Tehnomanije da dodjem po kameru tako da sledeci put stize i video. Ja sam avionom prezadovoljan, u vazduhu izgleda prelepo. Jedino mi je dozivljaj pokvario vetar pa sam bio sav u grcu. Nije mnogo pomogla ni cudljiva priroda OS Max motora da nece da rade bez goriva. Ovom prilikom bih se jos jednom zahvalio Savi i Banetu na sjajnom modelu, Nikoli koji je bio ukljucen u celu pricu od pocetka, Mishi iz Kragujevca kog sam cimao sa kojekakvim pitanjima sto o modelu, jer ima isti, sto o foliji, nalepnicama itd. i Adamu koji mi je u par dana obezbedio foliju kada mi je trebala.
Jos malo slika koje je Nikola uslikao.
Drugari, jesam ja ovde najmladji? 
Majstor, test pilot i ponosni vlasnik
Ovo je ekskluzivno pravo vlasnika...
